Амитаба

Појам и порекло Амитабе

Амитаба (Amitābha), што значи „неизмерна светлост“, или Амитајус („неизмерни животни век“), санскритски су називи за Буду који у махајана будизму влада „Земљом блаженства“ (Sukhavati), рајским светом на западу универзума. Према учењу познатом као амидизам, он је надљудски спаситељ који је, снагом свог „првобитног завета“, створио идеалан свет у који се поново рађају сви који се предају његовој спасоносној моћи. За разлику од Индије и Централне Азије, где култ Амитабе никада није довео до настанка посебне секте, у Источној Азији је овај култ (познат под именима Емитуо, Амита и Амида) постао основа за посебан облик популарног будизма, познатог као Чиста земља.

Порекло и развој култа

Фигура Амитабе припада искључиво махајана традицији. Његово порекло неки истраживачи везују за иранске утицаје, који су могли да подстакну развој култа спаситеља, с обзиром на распрострањеност есхатолошких веровања о дегенерацији света. Према овим веровањима, човечанство се више није могло спасти сопственим напорима, већ је морало да се ослони на веру у моћног спаситеља. Амитаба је централна фигура неколико списа који се деле у два типа: једни се баве Амитабином духовном каријером и обећањем о поновном рођењу у његовом рају, док се други фокусирају на технике визуелизације. Основна прича култа је о монаху Дармакари, који је пре много еона изговорио 48 завета и обећао да неће постати Буда док не створи рајски свет доступан свима који искрено верују у његову спасоносну моћ. У неким списима, Амитаба је већ део тријаде са бодисатвама Авалокитешваром и Махастамапраптом, који представљају милосрђе и мудрост.

Будизам Чисте земље у Кини

Покрет будизма Чисте земље у Кини, који су основали Танлуан, Даочуо и Шандао, развио се у контексту есхатолошких веровања о „последњој фази доктрине“ (mofa). Ово је подразумевало песимистичан поглед на друштво, где је пракса компликованих верских учења била немогућа, па је људима био потребан једноставан пут до спасења, који би се ослањао на моћ Будине милости. Успон овог покрета био је стимулисан и даоистичким веровањима, јер су се неке даоистичке праксе, попут визуелизације божанстава и понављања њихових имена, пренеле и у будизам Чисте земље. До средине Танг династије (8. век), амидизам је постао моћан покрет, привлачећи следбенике из свих друштвених слојева, укључујући и образовану елиту.

Каснији развој и синкретизам у Кини

Основна пракса у будизму Чисте земље је ментална концентрација на Амитабину спасоносну моћ и понављање формуле „Поштовање Буди Амитаби“ („Namu Emituofo“). Упркос својој доктринарној једноставности, амидизам у Кини је развио разрађену литургију са певањем химни, колективним молитвама и покајничким обредима. У иконографији се развила посебна врста уметности која приказује Амитабу и његове помоћнике у сјају западног раја. Током времена, једноставна порука будизма Чисте земље надограђена је филозофском основом позајмљеном из других, софистициранијих система, као што су чан (зен) будизам и тантризам. На тај начин, чан-Чиста Земља синкретизам је постао раширен, комбинујући идеал унутрашњег просветљења са култом Амитабе, верујући да се права Чиста земља може пронаћи унутар себе.

Амидизам у Кореји и Јапану

Амидизам је у Кореју стигао током 6. века, а одатле се брзо проширио у Јапан средином 7. века. Као секташки покрет, јапански амидизам се појавио као реакција на елитистичке доктрине и институције, инспирисан есхатолошким веровањима о „последњој фази доктрине“ (mappo). Популарност је расла током 11. и 12. века, захваљујући проповедницима попут Геншина и Кује. Хоен је формално основао Ђодо секту у 12. веку, која је привлачила следбенике из свих класа. Шинран је основао праву Ђодо секту, истичући да је спасење могуће само кроз искрену веру, а не кроз понављање Амитабиног имена, које је сматрао изразом захвалности за добијену веру. Шинран је одбацио и целибат, тврдећи да не треба правити разлику између религије и обичног живота. Због своје једноставности и приступачности, ова верзија амидизма постала је најраширенији облик будизма у Јапану.