Загробни живот. Мезоамеричка веровања

Смрт као извор живота

Једна од кључних карактеристика мезоамеричких култура, од Прекласичног до Посткласичног периода, било је схватање смрти не као краја, већ као виталног и креативног елемента у космичком процесу. У овом дуалистичком универзуму, смрт и живот су били нераскидиво повезани. Смрт је била повезана са стварањем човечанства, о чему сведочи мит о богу Кецалкоатлу који је украо кости из подземног света како би створио људе. Такође, смрт је била тесно повезана са земљом и кукурузом, главним извором хране. Попут земље која прима семе и омогућава жетву, смрт је примала покојнике и осигуравала континуитет живота, што је симболизовано и повезано са свакодневним циклусом Сунца.

Путовање мртвих и погребни ритуали

Концепт смрти као процеса регенерације огледа се у различитим динамикама и обредима. Археолошки налази из Прекласичног периода показују наглашену дуалност живота и смрти, као што је илустровано маском из села Тлатилко, чије је једно лице живо, а друго скелетно. Покојници су често сахрањивани са псећим скелетима, за које се веровало да им помажу на путу у подземни свет. У западним регионима Мезоамерике, гробнице у облику окна (шафт) коришћене су за сахрањивање више особа из исте породице, заједно са алатима које би покојници користили за рад у загробном животу, што сугерише да се живот настављао у подземном свету.

Градови и жртвовање

У великим урбаним центрима, попут Теотихуакана, схватања смрти су била дубоко укорењена у свакодневни живот и архитектуру. Пећине, природне или вештачке, имале су кључну симболичку улогу, представљајући како материцу тако и гробницу, па се веровало да живот и смрт потичу из њих. У Класичном периоду, жртвовање је постало важна пракса, о чему сведоче масовне гробнице са жртвованим људима у комплексу Сиудадела. У Маја региону, монументални гробови, попут оног владара Пакала у Паленкеу, са раскошним саркофагом и жртвованим пратиоцима, показују да је загробни живот био важно путовање. Слични концепти су видљиви и у другим регионима, као што су Запотек гробнице у Оаксаки.

Различити загробни светови

Народи Посткласичног периода, попут Мексика, веровали су у више душа, од којих је свака имала своју судбину након смрти. Њихова верска схватања описују различите светове мртвих. Главни свет био је Миктлан, мрачно подземно царство за оне који су умрли од болести или старости. На путу до Миктлана, покојник је морао да пређе девет опасних подручја, укључујући реку где му је помагао пас. С друге стране, они који су умрли у вези са водом (нпр. дављењем), одлазили су у Тлалокан, рај изобиља, док су они који су погинули у рату путовали у "Кућу Сунца" како би осигурали његов дневни циклус. Слично су и Маје имале свој подземни свет, Ксибалбу, до које се долазило опасним путем.

Конфронтација са хришћанством

Након шпанске инвазије и покоља 1521. године, мезоамеричка схватања о смрти и загробном животу су се суочила са хришћанским концептом. Хришћанство је увело идеју васкрсења и загробног живота као награде или казне, зависно од понашања у животу. Ово је било у супротности са мезоамеричким веровањем да је судбина душе зависила од начина смрти, а не од моралног понашања. Иако је хришћанство доминирало, многа претколумбијска веровања су преживела кроз синкретизам, видљив у савременим заједницама. Примери укључују стављање камења у уста покојника или веровање народа Тотонак у различите светове мртвих за утопљенике и жене које су умрле на порођају.