Амбедкар, Бхимрао Рамђи

Младост и образовање

Бхимрао Рамђи Амбедкар, познат и као Бабасахиб, рођен је 1891. године у Мхоу, у Индији, у касти „недодирљивих“ или махара. Од малих ногу је трпео предрасуде због свог порекла, али су му на његовом образовању помагали и хиндуистички реформатори. Међу њима су се истакли К. А. Келускар и два принца, Гајквад и Шаху Чатрапати, који су му омогућили да студира у иностранству. Стекао је звање доктора наука на Универзитету Колумбија у Њујорку и Универзитету у Лондону, а завршио је и право у Грејевом ину у Лондону.

Почетак борбе за реформе

По повратку у Индију 1917. године, Амбедкар је започео своју борбу за права „недодирљивих“. Организовао је конференције, учествовао у раду владиних комисија и покренуо новине „Мукнајак“ (Глас немих). Иако је покушао да се избори за верска права своје касте у хиндуизму, 1935. године је изјавио да, иако је рођен као хиндуиста, неће као хиндуиста умрети, сматрајући да само ван те религије „недодирљиви“ могу бити слободни. Претходно је, на конференцији у Махаду, симболично спалио делове Манусритија, класичне књиге хиндуистичког права која дискриминише ниске касте.

Политичко деловање

Амбедкар је био велики заговорник парламентарне демократије. Борио се за одвојено бирачко тело за „недодирљиве“, што га је довело у сукоб са Мохандасом Гандијем. Компромис је постигнут Пуна пактом из 1932. године, којим је „недодирљивим“ загарантован већи број резервисаних места у скупштинама. Амбедкар је основао Независну лабуристичку партију, а касније и Федерацију каста и Републиканску партију. Био је министар у првој независној индијској влади и председник Комисије за израду Устава Индије, чиме је заслужио надимак „модерни Ману“. Устав Индије забрањује праксу „недодирљивости“, што је велики резултат његовог рада.

Образовни рад и књижевност

Паралелно са својим политичким активностима, Амбедкар се константно залагао за описмењавање свог народа. Покренуо је новине попут „Бахишкрит Бхарат“ (Искључена Индија) и „Џаната“ (Народ), упркос изузетно ниској стопи писмености. Оснивао је интернате за „недодирљиве“, што је кулминирало оснивањем Друштва за народно образовање које је отворило колеџе попут Сидарта и Милинда. Његово деловање је инспирисало књижевни покрет Далит сахитја (Књижевност потлачених), који је имао велики утицај на маратску књижевност.

Прелазак у будизам и наслеђе

Амбедкар је своје животно интересовање за будизам претворио у дело 14. октобра 1956. године, када је, мање од два месеца пре своје смрти, прешао у будизам. На церемонији у Нагпуру му се придружило више од пола милиона људи. Убрзо након тога, више од шест милиона некадашњих „недодирљивих“ прогласило се будистима. Амбедкар је проповедао рационалан, хуманитаран и егалитаран будизам, ослобођен сујеверја. Данас се његови споменици налазе у многим градовима и селима, а на њима често носи копију Устава Индије. Његов рођендан и дан смрти се обележавају, а покрет преласка у будизам и даље расте.