Језуити као култиватори идеје о европским империјама

Римска курија и португалско царство: Сукоб визија

Говор папе Бенедикта XVI у Лисабону 2010. године открио је његово виђење хришћанства као независног од империјалних подухвата, тврдећи да је „хришћански идеал универзалности и братства“ довео до поморских открића и ширења вере. Оваква реторика је у супротности са историјском реалношћу. Хуберто Чоланго, председник Кичва народа из Еквадора, оштро је одговорио на папине тврдње, подсетивши га да је мач империје био једно од најефикаснијих оружја у арсеналу Цркве. Док је папа говорио о Цркви без империје, научници говоре о империји без Цркве, занемарујући њихову дубоку међусобну повезаност.

Неуспеси мисионара и империјална пропаганда

У стварности, европско присуство у Бразилу и Индији током 16. и 17. века било је обележено бројним неуспесима и фрустрацијама. Мисионари, нарочито језуити, често су били ометани у свом раду, а домороци су одбијали њихову поруку или је прилагођавали својим потребама. Да би прикрили ове неуспехе, језуити су користили двоструки систем комуникације: јавна писма (cartas particulares) су слала само вести о успеху и побожним преобраћењима, док су приватна писма (hijuelas) садржавала детаље о фрустрацијама и неуспесима. Ова разлика између стварности и пропаганде допринела је стварању грандиозне слике о империји у европској машти, која је опстала до данас.

Од разочарања до утопије: Случај Франциска Ксавијера

Живот Франциска Ксавијера, који се данас слави као свети путник, био је испуњен неуспесима, о чему сведоче његова приватна писма. Његов првобитни оптимизам у вези са мисијом у Индији брзо се распршио због сукоба са португалским властима и због разочарања у домороце. Након низа горких неуспеха, Ксавијер је напустио Индију у потрази за утопијском земљом презвитера Јована. Његова јавна писма, међутим, промовисала су мисију као велики подухват, подстичући нове мисионаре да се придруже. Овај пример илуструје како су јавна писана дела служила за одржавање фикције о успешности мисије, док су приватни записи откривали праву реалност.

Систематизација и прилагођавање

Језуити су се често прилагођавали културама на које су наилазили, што је било познато као „Jesuit accommodatio“. Ова прагматична пракса била је неопходна јер војна и верска власт нису биле довољне да натерају домороце на преобраћење. Међутим, с временом је дошло до промене у размишљању. Када је Португал консолидовао своју моћ у Бразилу, језуитима више није било потребно прилагођавање. Тада је настала интелектуална шема која је класификовала домородачке народе на дну цивилизацијске хијерархије. Овај систем, који је разрадио Хосе де Акоста у свом приручнику „De Procuranda Indorum Salute“, служио је за оправдање европске надмоћи и империјалистичке контроле.

Очување фикције: Историја и политика

Јасна разлика између грандиозног империјалног дискурса и сурове колонијалне реалности је наслеђе империје које је опстало до данас. Говор Џорџа В. Буша 2007. године, у којем је Амерички рат у Ираку упоредио са Вијетнамским ратом, показује како се религија и историја користе за одбрану рата и империјалне судбине. Ова информациона празнина између метрополе и колонијалних испостава омогућава политичарима да одржавају лажну слику империје и задобију подршку јавности. На крају, грандиозност империјалног дискурса не само да маскира стварност, већ служи и као оруђе за политичку подршку империјалним циљевима.