Дефиниција и врсте амајлија и талисмана
Амајлија је предмет за који се верује да има магичну моћ и који се носи са циљем заштите од несреће, болести или злих сила. Талисман, са друге стране, служи за побољшање потенцијала и среће особе. Иако служе различитим сврхама — амајлије одбијају зло, а талисмани привлаче добро — они су две стране истог концепта. Њихова универзална употреба почива на веровању да се суштинска својства предмета могу пренети на људе путем контакта. Избор предмета за амајлије и талисмане одређен је различитим критеријумима. То могу бити предмети необичног облика (као што је пробушено камење), ретки предмети (детелина са четири листа), лековито биље, делови животиња, реликвије светих или херојских личности, фигурице богова и богиња, модели свакодневних предмета са симболичким значењем, као и егзотични предмети страног порекла. Боја предмета такође може бити одлучујућа, на основу принципа „слично утиче на слично“.
Магична моћ у текстовима и симболима
Магична моћ се не налази само у материјалним стварима. Према примитивним веровањима, име особе није само реч, већ суштински део његовог бића, па име бога или демона угравирано на медаљон или драгуљ може служити као ефикасна амајлија. Исто тако, текстови који описују подвиге богова или хероја, као што је победа над демоном или чудовиштем, сматрају се напуњеним моћи која је извршила то дело. Ношење таквог текста преноси ту моћ. Свици или списи који садрже изводе из светих књига, за које се верује да су инспирисани божанским, такође су веома цењени. Понекад се, уместо да се ослања на божански утицај, амајлија користи за застрашивање људских непријатеља, попут статуета чудовишних створења, као што су Вавилонци користили моделе демона Пазузуа.
Карактеристике и тајност амајлија
Материјал од којег је амајлија направљена је од велике важности, јер се верује да је магична моћ инхерентна у самом предмету, а не само повезана с њим. Драгуљи морају бити одређене супстанце и боје које одговарају специфичним потребама, а писани текстови морају бити уписани на одређеним материјалима и посебним бојама. Амајлије које се носе на телу често имају облик накита — брошева, медаљона и привезака. Многи стручњаци верују да су предмети који су данас само украси првобитно имали заштитну функцију. Кардинална карактеристика многих амајлија је њихова езотерична природа. Често се морају држати у тајности и не смеју се откривати никоме осим магичару који их прави и непријатељским бићима против којих су усмерене. Због тога се често крију у одећи или малим торбицама. Писани текстови често користе тајне азбуке или неразумљиве речи, за које се верује да су језици богова и демона. Такође су честе и пермутације слова, као и гематрија, где се слова замењују бројевима, а сума бројева чини име бога или анђела.
Историјски примери и распрострањеност
Амајлије су биле у употреби још од праисторијских времена, а шкољке, врхови стрела и камење сахрањени са мртвима служили су за њихову заштиту у загробном животу. Најстарије амајлије потичу из древног Египта, још из четвртог миленијума пре нове ере, и пронађене су умотане у завоје мумија. Сваки део тела је имао своју амајлију. Поред фигурица богова и богиња, ту су била и минијатурна срца, Хорусове очи, жабе и мердевине. Хорусове очи су симболизовале моћ и будност тог бога, док је жаба представљала живот и васкрсење. Скарaб, врста бубе која котрља куглице балеге, симболизовао је непрекидно стварање. У другим древним културама, као што су вавилонска и асирска, коришћени су цилиндрични печати са митолошким сценама које приказују победе богова над чудовиштима. Јевреји су користили хексаграм, познат као Давидов штит, и пентаграм, Соломонов печат. У муслиманским земљама популарне су мале кутије са изводима из Курана, док хришћани носе крстове или распећа.
Миграција и тумачење амајлија
Облици амајлија мигрирају из једне културе у другу кроз трговину, освајања и међусобне утицаје, али им се често дају нова значења како би се прилагодиле локалним веровањима. Тако је хексаграм постао Давидов штит за Јевреје, а крст симбол Христа за хришћане. Међутим, да би се разумела њихова права суштина, потребно је ићи изван ових специфичних локалних објашњења и покушати открити њихово основно, подсвесно значење. Овај приступ је ипак подложан субјективизму и често доводи до различитих теорија, али не треба одустати од покушаја разумевања. Размишљање о овим предметима, који су често део историје и религије, може открити дубље слојеве људских веровања.
0 Коментари