Стари Римљани су такође оплакивали своје кућне љубимце

Савремена брига о кућним љубимцима са римским коренима

Недавно се у медијима говорило о гробљима за кућне љубимце (која већ постоје, посебно за псе, у неким богатијим четвртима првог света), што је код многих изазвало скандал због хитно потребне помоћи трећем свету. Међутим, то није нова појава. У древном Риму, иако нису постојала специфична гробља, пронађене су гробнице са величанственим епитафима животиња, од паса до коња. О томе сведочи и осећајни опроштај који песник Катул посвећује врапцу своје вољене, у стиху који говори о љубимцу дражем од њених очију.

Цењење паса у римском друштву

Пси су били посебно цењени за четири функције: рат, друштво, лов и чување куће. Доказ за ову последњу функцију су мозаици попут оног у Помпеји са натписом CAVE CANEM („Чувај се пса“). Посебно је био омиљен тип малтешког бишона, претеча данашњег малог, белог пса дуге длаке. Епитафи посвећени псима који су освојили срца својих власника – имућних породица које су могле да приуште такве гробове – често су били састављени у стиху. Један такав, веома кратак, уклесан на стубу из Анконе (Италија) гласи: „Чувар мојих кола, никада није лајао узалуд: сада ћути и сенка чува његов пепео“.

Маргарита: Трагична смрт и епитаф у првом лицу

У Британском музеју у Лондону чува се епитаф посвећен кучки по имену Маргарита, пореклом из Рима. Текст, урезан на мермерној плочи ситним словима, сложенији је и описује њене квалитете, завршавајући описом њене трагичне смрти при порођају. Значајно је што је написан у првом лицу, слично неким епитафима за људе. У њему стоји да ју је „Галија родила“ и да ју је „бисер богатог мора“ назвао, да је била „вешта и смела“ у лову, али да никада није подносила тешке ланце, већ је почивала у наручју власника. Епитаф се завршава описом: „Али растрзана несрећним порођајем, морала сам подлећи својој судбини. И сада ме покрива земља испод овог малог мермера“.

Патрица: Изрази људске наклоности

Још један епитаф потиче из близине Салерна, поред Напуља, и посвећен је такође женки. Иако раса није описана, подаци указују да се ради о малом псу, способном да лежи у крилу власника. Ожалошћени власник каже: „Окупан сузама сам те довео овамо, моја драга куцо, као што сам раније то чинио срећније током три луструма (петнаест година). Јер више ми нећеш дати хиљаде пољубаца, Патрице, нити ћеш моћи срећно да легнеш на мој врат. Пун туге сам те сахранио... а ти си била способна да се својим домишљатим понашањем поистоветиш са људима“. Наставља описујући како је Патрица прилазила столу, тражила храну у његовом наручју, лизала чашу и како га је дочекивала машући репом, преносећи му сву своју љубав.

Трајност људских осећања

Овај интензитет осећања наводио је Јувенала да иронично пише о дамама које су више жалиле смрт свог пса него смрт мужа. Један епитаф из Аквитаније описује кучку Мију осећањима сличним Катуловим: „Како је била слатка, како нежна. Док је живела, скупљала се у мом крилу, саучесник увек мог сна и мог кревета. О несрећо, Мија, што си умрла!“ Значајна посвета је она на урни у Археолошком музеју у Мадриду, где је ослобођеник А. Корнелије Априлис посветио урну својој патрони, Корнелији Нимфи. Касније је додато „и кучки Албани“, што сугерише да су пепео власнице и пса желели да буду заједно. Све ово показује да се свет није толико променио за две хиљаде година, или се, можда, у неким аспектима враћа на тај период, с обзиром на то да оваква поштовања нису обновљена све до двадесетог века. Значајно је да људско биће наставља да одаје почаст својим најдражим бићима, било да су то људи или, у неким случајевима, кућни љубимци.