Арапске религије

Историјски контекст и исламска перспектива

Долазак ислама у 7. веку обележио је јасну поделу у политичкој и верској историји Арабије. Муслимански аутори пре-исламско време виде као џахилију („доба незнања“), термин који се односи на политеистичка веровања и ритуале који су у великој мери карактерисали религијски живот Арабије. Поред политеизма, у том периоду су се практиковали и јудаизам и хришћанство. Друга абисинска инвазија на Јужну Арабију 525. године била је изазвана антихришћанским ексцесима јеврејског владара Зу Нуваса, а у Јатрибу (Медини) је већ дуго постојала јеврејска колонија када се тамо Мухамед иселио из Меке 622. године. Због сасанидске владавине од 575. до 628. године, у персијским гарнизонима у Јужној Арабији практикован је и зороастризам.

Религије у Јужној и Северној Арабији

Религијом у Јужној Арабији, познатој као Арабија Феликс, доминирало је обожавање астралних божанстава. Сваки народ је имао свог бога-месеца: Вад (за Минејце), Ам (за Катабанијце), Син (за Хадрамауте) и Илумкух (за Сабејце). Сунце се обожавало као богиња, док је Атхтар био мушки еквивалент звезданом божанству Венери и сматран је богом наводњавања. Ова тријада, коју су обожавали Сабејци, пронађена је и на натписима у Етиопији. У Хиџазу (западна Арабија), номадски начин живота довео је до превласти племенских божанстава, која су се обожавала у виду бетила, односно светих каменова. Најважнија племенска божанства у Централној Арабији биле су три богиње: Манат, Алат и Ал-Уза, које се помињу и у Курану.

Култне праксе и жртвовање

Знање о култним праксама ограничено је на налазе ископавања и повремене записе средњовековних муслиманских аутора. Приношење дарова било је најчешћа пракса, где су верници приносили драгоцености, новац, накит или злато. Жртвовање животиња, посебно оваца и камила, било је широко распрострањено. Налази из храма Сина у Хурајдаху открили су олтар са остацима животињских костију. Ова пракса је била уобичајена и у Хиџазу, а рани муслимански извори наводе да је Мухамед у пре-исламским временима и сам принео овцу као жртву богињи Ал-Узи. Жртвовање људи није постојало; забележена пракса вад ал-банат (закопавање новорођених ћерки) не треба посматрати као облик људског жртвовања. Приношење тамјана и мириса било је уобичајено у Јужној Арабији, али не и у Хиџазу.

Култови и храмови

У седентарним насељима, храмови су били средишта култа. Два позната храма су храм Сина у Хурајдаху и храм Авама (Харам Билкис) у Марибу, посвећен сабејском богу месеца Илумкуху. У Хиџазу су храмови били једноставни и малобројни, одражавајући номадски начин живота. Најважније божанство Меке био је Хубал, који је, за разлику од других, био каснији додатак и није пореклом из овог подручја. Овај бог је био повезан са кишом и ратовањем, а његов култ је био посебно истакнут у Меки. Позната је легенда да су Хубалов кип, који се налазио у Каби, обновили припадници племена Курејш након што су га пронашли са сломљеном руком.

Владари и веровања у загробни живот

У Јужној Арабији, владари су носили теократску титулу мукарриб („свештеник-краљ“), која се касније променила у малик („краљ“). Широм Арабије је постојало веровање у загробни живот. Археолошки докази, попут откривених артефаката у гробницама, укључујући грнчарију, накит и алат, подржавају ову теорију, јер су ови предмети стављани у гробове за будућу употребу покојника. Иако дуго времена није било трагова мумификације, откриће пет мумија крајем 1983. године у близини Сане, главног града Јемена, довело је до преиспитивања погребних пракси у Јужној Арабији.