Порекло и значење апокатастазе
Термин „апокатастаза“ (грч. апокатастасис) први пут се појављује у четвртом веку пре нове ере код Аристотела, где означава враћање бића у његово природно стање. У хеленистичко доба, термин добија космолошко и астролошко значење, односећи се на циклично враћање звезда на своје почетне положаје. Овај појам се касније проширио на медицински, морални и правни контекст, означавајући повратак здрављу или обнову права (као што је повратак Јевреја из вавилонског ропства). У Јеванђељима се користи у контексту исцељења, где Христос враћа руку у првобитно стање.
Астрална апокатастаза и „Велика година“
Развој астрологије утицао је на хеленистичку филозофију, која је апокатастазу тумачила као периодично враћање звезда на своје првобитне позиције. Трајање овог циклуса названо је „Велика година“, а њена дужина се значајно разликовала у проценама, од 2.484 до 3.600.000 година. Стоици су сматрали да се циклус завршава уништењем света, било поплавом (катаклизмос) или пожаром (екпиросис). Ово учење је заступало бесконачно понављање истог циклуса, искључујући слободу и случајност.
Гностичка и хришћанска апокатастаза
У гностицизму, апокатастаза је такође представљала обнову реда, али на духовно-есхатолошки начин. За разлику од стоика, гностичко схватање је било повезано са линеарном историјом спасења. На пример, за валентинијане, то је повратак душе у Плирому (духовно царство). У хришћанству, прва употреба појма у есхатолошком смислу налази се у Делима апостолским (3:21), где се говори о „универзалној апокатастази“ као о дефинитивном испуњењу Божјих обећања. Ово је схватано као повратак стварања у првобитно стање помирено са Богом, чиме се апокатастаза повезује са васкрсењем.
Оригеново учење о свеопштем спасењу
Ориген је дао најзначајнији допринос развоју доктрине апокатастазе. Он је проширио идеју на универзално спасење, које укључује чак и искупљење ђавола и уништење свог зла. Оригенова оригиналност се огледа у томе што је замислио коначни повратак душа у њихову чисту, бестелесну духовност. Овај аспект учења је, међутим, одбачен од стране других богослова као што је Свети Григорије Ниски, иако је он такође инсистирао на апокатастази као обнови првобитног стања. Због исповедања универзалне апокатастазе и повратка душа у бестелесно стање, Ориген и његови следбеници Дидим Слепи и Евагрије Понтски осуђени су на Другом васељенском сабору у Константинопољу (553. године).
Разлика између хришћанског и хеленистичког концепта
Иако су астрономске теорије и грчка космологија утицале на неке хришћанске мислиоце, Татијан (Обраћање Грцима 6.2) је нагласио суштинску разлику: хришћанска апокатастаза зависи од Бога, а не од звезданих кретања. Такође, она се остварује једном заувек на крају времена и не понавља се бесконачно. Управо ове карактеристике су оно што суштински разликује хришћанско схватање апокатастазе од хеленистичког концепта вечног повратка.
0 Коментари