Апокалипса

Апокалипса као књижевни жанр

Назив „апокалипса“ за књижевни жанр потиче од Откровења Јовановог у Новом завету. Сама реч значи „откривење“, али се односи на посебну врсту откривења: мистериозна откривења која преноси натприродна фигура, обично анђео. Она откривају трансцендентни свет натприродних сила и есхатолошки сценарио, тј. поглед на „последње ствари“, који укључује суд мртвих. Апокалиптична откривења се не односе искључиво на будућност, већ могу обухватати и космологију и историју. Суд мртвих је кључна и константна карактеристика, јер сва откривења имају људску судбину као свој крајњи фокус. Већина ових списа је псеудонимна, односно приписана су познатим личностима из давнина, попут Еноха или Данила, како би се додало на ауторитету.

Јеврејске апокалипсе

Жанр апокалипсе је старији од самог назива и добро је потврђен у јудаизму од 3. века пре нове ере. Хришћанске апокалипсе, почевши од Откровења Јовановог, моделоване су на јеврејским прототиповима. Постоје две главне врсте јеврејских апокалипси. Први тип су историјске апокалипсе, које се налазе у Књизи пророка Данила (јединој апокалипси у хебрејским списима), 4 Јездри и 2 Варуху. Оне се баве историјом која је подељена на одређени број периода и која се приближава крају. Често су настајале као одговор на историјске кризе. Други тип је ванземаљско путовање, попут оног у Књизи Еноховој, где визионар узлази на небо и обилази га у пратњи анђела. Ове апокалипсе су више мистичног карактера и усредсређене су на лични загробни живот.

Порекло жанра и утицаји

Порекло апокалиптичног жанра остаје нејасно, јер се неки кључни мотиви могу пронаћи у много ранијим традицијама, као што су вавилонска, хананска и персијска. На пример, мит о климатској бици између бога добра и сила хаоса, присутан у вавилонском епу Енума Елиш, може се сматрати претечом. Такође, описи путовања у небеса или подземни свет били су уобичајени у антици, а персијска традиција, посебно, имала је развијену есхатологију са поделом историје на периоде, завршним уништењем зла, улогом фигура спаситеља и надом у васкрсење мртвих. Ови елементи су значајно утицали на јеврејске и хришћанске апокалипсе.

Апокалиптицизам у хришћанству и исламу

Апокалиптицизам у ширем смислу одиграо је главну улогу у настанку и ширењу хришћанства. Исус Назарећанин је у Јеванђељима приказан као апокалиптични пророк, а његови следбеници су веровали у његово васкрсење и скори повратак. Док је жанр апокалипсе опадао у јудаизму након 1. века нове ере, он је процветао у хришћанству, са мноштвом списа приписаних апостолима. Очекивања космичких промена, описана у Откровењу, су касније постала део хришћанске догме, а током средњег века апокалиптична очекивања су довела до крсташких ратова и инспирисала радикалне покрете. Ове идеје су пренете и у Северну Америку од стране пуританаца, што је довело до развоја диспензационализма и покрета попут милерита, који су покушавали да израчунају тачан датум Христовог повратка. Апокалиптична очекивања такође имају значајну улогу у исламу, где се верује у Судњи дан и долазак махдија (исламског месије).

Савремене адаптације

Термини „апокалипса“ и „апокалиптично“ данас се широко користе у популарној култури, често у контексту који има мало везе са древним списима. Најјаснија веза постоји код фундаменталистичких хришћана који траже дословно испуњење библијских пророчанстава у савременим политичким догађајима. Постоје и секуларне групе, попут сурвајвалиста, које верују да је космичка катастрофа неизбежна. Међутим, употреба термина у модерној књижевности је упитна, јер се апокалиптичност често односи на било какво „откривење“ или трансформацију перцепције, без традиционалних верских конотација. Научна фантастика се највише приближава древном жанру, истражујући светове изван људског искуства, али јој недостаје верска и поучна димензија.