Буда и оснивање будизма (6–4 век пре нове ере)

Живот и просветљење Сидарте Гаутаме

Сидарта Гаутама, познат као историјски Буда, рођен је око 563. године пре Христа у Лумбинију, данашњем Непалу. Иако је његов живот окружен легендама, попут чудесног рођења, прихваћено је да је живео у луксузу, одвојен од сваке патње. Међутим, у 29. години, током четири изласка из палате, сусрео се са болесним, старим и мртвим човеком, као и са путујућим свештеником. Ова искуства су га навела да напусти свој раскошни живот и постане аскета, у чему је провео наредних шест година. Након што је схватио да екстремна одрицања не воде духовном ослобођењу, пронашао је „Средњи пут“. Седећи испод дрвета у Бодх Гаји, постигао је просветљење и постао Буда. Остатак живота, до своје смрти у 80. години, посветио је ширењу својих учења.

Кључни концепти и учења

Будизам је усвојио неке концепте из индијске мисли, попут метемпсихозе (поновног рођења). Међутим, циљ будистичког учења је постизање нирване – стања ослобођења од циклуса рођења, смрти и патње. Кључни концепти укључују шуњату („празнину“), која се може односити на не-сопство, као и дхјану (медитацију) која води до стања савршене равнотеже. Основа Будиних учења су Четири племените истине: (1) постојање дукке (патње), (2) узрок дукке је жеља и незнање, (3) постоји начин да се патња заустави, и (4) пут ка престанку патње је Племенити осмоструки пут, који укључује исправно схватање, мисли, говор, акцију, начин живота, напор, свесност и концентрацију.

Улога сангхе и ширење будизма

Будистичко монаштво, познато као сангха (заједница), имало је кључну улогу у очувању и ширењу учења. За разлику од неких других аскетских заједница, будистички монаси су зависили од лаичке заједнице за своје потребе и, заузврат, пружали им духовне савете и могућност да „зараде заслуге“ помажући монасима. Ширење будизма започело је под индијским царем Ашоком (273–232. п.н.е.), који се након крвавих похода посветио вери, промовисао је и слао емисаре у друге земље, укључујући Шри Ланку и Медитеран. Такође, будизам се ширио и према северу, у индо-грчка краљевства, што је допринело развоју махајана будизма.

Развој махајана будизма

Махајана будизам се развио из контакта са хеленистичком културом у региону данашњег Авганистана. Ова грана будизма наглашава да свако има потенцијал да постигне просветљење, а идеали попут бодисатве (саосећајног бића које жели да постигне просветљење за добробит свих) постали су централни. Овај синкретички приступ довео је до стварања првих антропоморфних приказа Буде и обожавања бодисатава који су временом стекли статус готово богова. Махајана будизам се из Индије проширио на централну и југоисточну Азију, а касније и на Тибет и Јапан.

Ширење и успони и падови у Кини и Кореји

Будизам се први пут појавио у Кини током династије Хан, али се значајније проширио током ере Шест династија (220–589. н.е.). Током династије Северни Веи изграђене су чувенe Јунганг и Лонгмен пећине са десетинама хиљада Будиних статуа. Будизам је процветао и у раној династији Танг, под утицајем кинеских монаха који су путовали у Индију. Међутим, крајем Танг династије, утицаји религије се гледају негативно, што је довело до прогона. Слично, у Кореји је конфучијанска династија Ји дискриминисала будизам, док је у Јапану будизам брзо укорењен и постао једна од главних религија.