Јулије Цезар проглашен за понтифекса максимуса (63. пне.)

Цезар и функција врховног понтифекса (Pontifex Maximus)

Јулије Цезар је изабран за понтифекса (члана свештеничког колегијума) у Риму 73. године пре Христа. На тој функцији је служио десет година, као један од петнаест чланова Колегијума понтифекса. Колегијум је предводио Pontifex Maximus (врховни понтифекс), који је надгледао весталске девице и објављивао законе који се односе на верски живот Рима. Главне надлежности Pontifex Maximus-а биле су повезане са администрацијом ius divinum (божанског права): прочиститељске церемоније у случају природних катастрофа или епидемија; освећење храмова; регулисање календара (нарочито додавање преступних месеци); надзор над погребним обичајима, браковима патриција, усвајањима и тестаментарним наслеђивањем; као и регулисање јавног морала. Pontifex Maximus је био гласноговорник свих понтифекса пред Сенатом, те је стога имао истакнуту политичку позицију у Републици.

Упражњено место и обнављање Lex Domitia

Након што је Квинт Метел Пије, Pontifex Maximus постављен за време Сулине диктатуре, умро 63. године пре Христа, то место је остало упражњено. Под Сулом је Pontifex Maximus-а постављао Сенат. Међутим, 63. године пре Христа обновљен је закон lex Domitia (донет 104. године пре Христа), којим је именовање свих понтифекса одлучивано гласањем у скупштини римских грађана. Тај закон је одредио само седамнаест племена Рима као подобних за гласање, а успешан кандидат је морао да добије већину од девет племена да би победио.

Избори и Цезарове тактике

За кандидатуру су се пријавила два истакнута кандидата: Квинт Лутације Катул и Публије Сервилије Изаурик. Поред њих, своју кандидатуру је истакао и Цезар, тада стар само 37 година и са релативно малим искуством у администрацији (највиша функција коју је до тада обављао била је едил). Насупрот томе, Изаурик је био Цезаров командант у Азији, док је Катул био конзул 78. године пре Христа и цензор 65. године пре Христа. Цезар је био дубоко у дуговима и очигледно је позајмио још новца за изборну кампању како би кључне људе у сваком племену засуо поклонима и услугама. Његови ривали су чинили исто, јер је закон дозвољавао подмићивање све док неко није ухваћен. Чини се да је Цезар био далеко успешнији у овој врсти политичке игре, због чега је Катул почео озбиљно да брине. Катул му је стога понудио знатну суму новца да би се Цезар повукао из трке, на шта је Цезар одговорио позајмљивањем још више новца за мито.

Дан избора и убедљива победа

Ујутру на дан избора, Цезарова мајка, Аурелија, изразила је озбиљну забринутост због исхода, јер би губитак довео до пропасти не само њега, већ и целе породице. Цезар је тада мајци рекао да ће се или вратити кући као Pontifex Maximus или се уопште неће вратити. Према Плутарху, гласање је било веома неизвесно, али Светоније сугерише да је Цезар однео убедљиву победу, са више гласова у племенима Катула и Изаурика него што су њих двојица укупно добили. У сваком случају, ово је била огромна политичка победа за Цезара, јер је сада играо централну улогу у многим аспектима религије и ритуала римске државе.

Календарска реформа и политички успон

Као Pontifex Maximus задужен за ius divinum, Цезар је увео реформу календара која је довела до онога што је постало познато као јулијански календар, који је остао стандард све до увођења грегоријанске реформе у 16. веку (и који још увек прате разне православне цркве у Русији и Србији). Функција Pontifex Maximus-а није ограничила Цезарове будуће политичке или војне аспирације. Штавише, преселио се из своје прилично сиромашне куће у Субури (претрпаном насељу ниже класе) у domus publica на ивици Via Sacra. Ова јавна резиденција налазила се на источном крају Форума, поред Вестиног храма и Регије, где су се чували записи понтифекса и где су се редовно састајали. Након избора за Pontifex Maximus-а, његова политичка каријера је добила стрм и брз успон: био је претор 62. године пре Христа, а затим пропретор за провинцију Хиспанија Ултериор, иако као Pontifex Maximus није требало да напушта Италију.