Аџанта пећине и оснивање будистичких колеџ манастира (2. век пре нове ере

Пећине Аџанте: географија, историја и уметнички значај

Тридесет у стени исклесаних пећина у Аџанти налазе се у округу Аурангабад, у индијској држави Махараштра, формирајући потковичасту линију према реци Вангора. Ове пећинске грађевине служиле су за образовање, становање и богослужење монаха, што одражава њихову дубоку намену. Ископаване су у две различите фазе, одвојене вековима: прва фаза датира из 2. века пре Христа (п.н.е.), а друга између 400. и 650. године наше ере (н.е.). Пећине су украшене изузетним муралима, рељефима и скулптурама које приказују сцене из Будиног живота и Ђатака прича. Уметност Аџанте представља један од најважнијих скупљишта религијске уметности која је настала у Индији и проширила се Азијом са ширењем будизма.

Развој будизма и улога манастира

У раним годинама, будистички монаси су водили номадски живот, симболизујући самоодрицање у потрази за духовним савршенством. Циљ будизма је нирвана, највише стање ослобођења, које доноси крај жељама и патњи у бескрајном циклусу препорађања (самсара), што захтева савршен мир и срећу. За разлику од хришћанства, будизам није преокупиран спасењем, већ ослобођењем (мокша) од материјалног света. Због ове потребе за ненарушеним миром, манастири су постали неопходни као места за медитацију и достизање просветљења. Локација манастира, међутим, била је пажљиво бирана да буде близу градова, како би обични људи могли да чине добра дела (храна, одећа, па чак и архитектонски делови) и на тај начин побољшају своју карму.

Архитектонски облици и фазе градње у Аџанти

У 3. веку п.н.е. будизам је био прва религија у Индији која је инспирисала специфичне архитектонске форме: ступе (гробна хумка за Буду и симбол његове идеологије), вихаре (стамбене хале за монахе и монахиње) и чаитје (саборне дворане са ступом у центру за обред опхода). Пећине Аџанте се деле на вихаре и чаитја-грихе (храмове ступа). Изградња се одвијала у две главне фазе: хинајана (мање возило) фаза (најраније пећине 9, 10, 12, 13, 15А) се фокусирала искључиво на ступу, без људског фигуративног приказа Буде. Махајана (веће возило) фаза, која почиње у 5. веку под династијом Вакатака, доноси фигуративне приказе Буде и сцене из Ђатака прича на зидовима, наглашавајући Будино просветљење и проповедање.

Улога монаха и социјална структура

Будистички монаси и монахиње не само да су се молили за заједницу, већ су били специјализовани за преношење знања о вери, просветљујући људе о Четири племените истине, које су кључне за постизање слободе од самсаре. Монаси су постављали упутства за обављање световних ритуала и додељивали верницима мање задатке за богослужење. Уметност Аџанте, типична за период Гупта династије (320–550. н.е.), одражава знање, учења и дужности монаха у формирању организационе структуре друштва. Пронађени предмети сугеришу да је постојала профитабилна веза између монаха и богатих трговаца, које су монаси често пратили на караванима, ширећи дарму широм Индије, Непала и Тибета. Пећине су биле планиране као индивидуалне јединице, али су истовремено могле да приме стотине монаха и следбеника.

Детаљна анализа пећине 1

Пећина 1 је тип вихаре која датира из 5. века и једна је од најкомплекснијих просторија. Њена квадратна главна дворана била је окружена пролазима и подржана са 20 богато осликаних и изрезбарених стубова. У задњем делу дворане налазила се велика ступа која је симболизовала Буду, док су врата из пролаза водила у 14 мањих келија за монахе. Дворана је била прекривена муралима и скулптурама, а најпознатија слика је Бодисатва Падмапани („онај који држи лотос“). Плафон је украшен геометријским шарама и цветним мотивима у плавој боји, добијеној од лапис лазулија, уз приказе пауна, слонова и декоративног биља. Свака пећина има свој јединствени карактер и посвећена је приповедању одређених догађаја из Будиног живота, чиме Аџанта представља изузетно комплексну збирку религиозне уметности.