Адад

Ко је био бог Адад?

Адад је древно име за бога олује на Блиском истоку, познатог као Адад у акадском и асиро-вавилонском, а касније као Хадад међу Арамејцима. Његово име, вероватно повезано са речју за „ветар“ или „рушење“, симболизује његову двојну природу: он може донети пустош и разарање, али истовремено и плодност кроз кишу. Због тога је његов култ био посебно важан за народе који су се бавили пољопривредом зависном од кише у северној Сирији и Месопотамији. Његов култ је био мање значајан у јужној Вавилонији и Египту, где су се ослањали на наводњавање и поплаве река.

Карактеристике и веза са другим божанствима

Адад је приказиван са муњама и громовима, а његови мрачни аспекти често доминирају у химнама, текстовима и магијским формулама. Познат је и под именом Раман, што значи „Громовник“. Због свог значаја, постао је познат једноставно као Баал, „Господар“, што је умањило разлику између бога олује и бога планина. Његов свети симбол био је бик, који је представљао снагу и виталност. У каснијим периодима, Адад/Хадад је повезиван са грчким богом Зевсом и римским богом Јупитером. Адад је био поштован и као бог рата, посебно у Дамаску, а његови пророци су помагали владарима да дођу на престо, што показује његову улогу у божанском легитимитету краљевске власти.

Адад као божанство вегетације

Иако је првобитно био бог олује, Адад је касније повезан са божанствима вегетације. Митолошки текстови из Угарита говоре о његовој смрти и поновном оживљавању, што се симболично повезује са сушом и повратком плодности. Овај мит, о седам година глади и седам година изобиља, присутан је и у библијској причи о Јосифу. На стелама, Адад је приказан како држи копље чији се врх претвара у биљку, што јасно приказује овај синкретизам. Веза између бога олује и кишнице била је толико јака да се у каснијим арамејским текстовима Адад назива „контролор воде на небу и на земљи“, док се у арапском језику израз ба’ал користи за земљу која успева на природној кишници, без потребе за наводњавањем.

Ададова супруга и породица

Адад је обично имао супругу, која се у Месопотамији звала Шала, у Угариту Анат, а у каснијим периодима Атаргатис. Његов отац је био бог Даган, а син му је био Аплада, који је обожаван на подручју Средњег Еуфрата. Ово показује сложену митолошку структуру у којој је Адад имао своје место.

Регионални култови и присуство

Иако је име Адад/Хадад коришћено за главног бога олује, често је означавало и локална божанства која су била повезана са одређеним планинама или светилиштима. Његови главни центри култа били су Алеп и Сикан у северној Сирији, где је поистовећен са хуритским богом Тешубом и хетитским Тархуном (Тархунтом). Његов храм у Дамаску стајао је на месту данашње Омајадске џамије. У римско доба, његов култ је пронашао пут до Рима, где је на брду Јаникул постојало сиријско светилиште посвећено Ададу Либанонском, показујући широку распрострањеност и трајност његовог култа.