Проблематична историја науке и улога протестантизма
Популарна, али нетачна, верзија историје науке тврди да је наука стагнирала током средњег века због верске репресије, да би поново процветала у 17. веку са Галилејем и Њутном. Ова поједностављена слика, позната као "мит о сукобу", игнорише значајна научна достигнућа у исламском и хришћанском свету током средњег века. Ипак, текст тврди да постоји зрно истине у овом наративу: 17. век је донео нешто заиста револуционарно - нове експерименталне методе, комбинацију физике и математике, и идеју науке као колективног подухвата. Кључна ствар, међутим, јесте да ова револуција није била последица одвајања науке од религије, већ је, напротив, била дубоко повезана са религиозним разматрањима, посебно са протестантском реформацијом.
Реформација и "природна филозофија"
Протестантска реформација, са својим мотоима "ad fontes" (изворима) и "sola scriptura" (само Светим писмом), инспирисала је научнике попут Коперника и Кеплера да траже нове изворе знања, изван традиционалне аристотеловске филозофије. Протестанти су оптуживали Аристотела да је контаминирао и теологију и науку, и заговарали су "хришћанску филозофију" која је користила Свето писмо као темељ за реформу науке. Овај покрет је ослободио науку од аристотеловских стега и подстакао потрагу за новим, неаристотеловским изворима за проучавање природе. Ово је био важан корак ка наглашавању експеримента и искуства над писаним изворима.
Пад човека, активно служење и нова схватања науке
Још један кључни елемент протестантског утицаја било је схватање човековог пада. Протестанти, посебно Лутер и Калвин, тврдили су да је пад Адама оштетио људску моћ расуђивања и чула, што је чинило аристотеловску науку непоузданом. Овај концепт је пружио верско оправдање за нове научне методе, као што су експеримент и коришћење инструмената попут телескопа и микроскопа, који су били неопходни да би се надокнадили људски недостаци. Поред тога, протестантски нагласак на "активном животу" и светости свакодневног рада (насупрот монашкој контемплацији) довео је до нове концепције науке. Френсис Бејкон и други научници заговарали су да наука не треба да буде само контемплативна, већ да треба да има практичну сврху: обнављање човекове власти над природом изгубљене у Паду.
Савез науке и теологије: успон и последице
Након реформације, научници су морали да оправдају своје нове идеје пред јавношћу. У овим напорима, савез са природном теологијом показао се кључним. Природна теологија је користила науку да докаже постојање и мудрост Бога. Овај савез је дао науци друштвени легитимитет и помогао јој да се учврсти у европској култури. Истовремено, религија је имала користи од овог партнерства, јер је наука пружала "чврсте" доказе за истинитост хришћанства усред религиозних сукоба. Међутим, с временом је овај савез подривао ауторитет религије. Научници су се позиционирали као неутрални арбитри који могу да процене истинитост различитих веровања, чиме је наука постепено преузела епистемиолошки ауторитет који је некада припадао религији.
Критички осврт на историју и иронија
Иронично се можемо осврнути на популарни "мит о сукобу". Иронија лежи у чињеници да овај мит, који наводно показује рат између науке и религије, има своје корене у протестантској пропаганди 17. века. Протестанти су стварали историјске наративе који су представљали католицизам као празноверни и научни заостали, а себе као носиоце разума и напретка. Овај наратив је касније проширен на све религије, стварајући поједностављену слику која траје до данас. На крају, иронично је и то што су побожни научници, попут Роберта Бојла, у својој жељи да помогну религији, несвесно подрили њен ауторитет препуштајући науци улогу коначног судије истине.
0 Коментари