Ко је био Буда?

Буда између мита и историје

За разлику од митске слике Буде као принца Сидхарта Готаме који је живео у палати и одрекао се света због четири сусрета, историјски подаци указују на скромнију стварност. Академска истраживања су утврдила да је Буда живео у 5. веку пре нове ере, али не као принц. Вероватније је да је рођен у малом племену у неважном граду на периферији старе Индије. Његово име, Готама, вероватно је било његово лично име, а не породично. Његов отац није био краљ, већ племенски поглавица, што објашњава зашто је радио у пољима. Ове историјске чињенице, издвојене из раних текстова, откривају скромнију и људскију фигуру, ослобођену од каснијих митских додатака.

Изазов на почетку и успех

За разлику од митских прича о тренутном успеху, историјски извори показују да се Готама суочио са значајним изазовима на почетку свог учитељског пута. Према раним текстовима, он је на почетку сумњао у своју способност да поучава, сматрајући да га нико неће разумети. Чак ни прва особа након његовог "буђења", аскета Упака, није био импресиониран његовим тврдњама. Каснији сусрети са првим ученицима, као што су Коњђања и Асађи, такође откривају да они нису били одмах просветљени, већ су били емоционални и рањиви људи. Ово сугерише да је Будин успех био резултат његовог личног утицаја и харизме, а не тренутног магичног просветљења његових првих следбеника.

Радикални усамљеник и аскета

Истраживање старих текстова, као што је Муни Сута, открива да је Буда био радикални усамљеник и аскета. Он је проповедао живот ван друштвених норми, упоређујући мудраца са "лавом који се не тресе" или "лотосом који није упрљан водом". Његов квијетизам и тишина били су део његовог учења. Када су му постављана метафизичка питања о вечности света или о души, Готама је остајао нем или би рекао да су та питања бескорисна. јер не воде ка ослобођењу од патње. Његово учење је наглашавало да су свет, тело и душа само конструкције ума, а не објективне стварности.

Антиреализам и пракса медитације

Будино учење о свету као менталној конструкцији једно је од његових најзанимљивијих. Уместо да говори о трансцендентној реалности, он се фокусирао на дукха (патњу) и могућност њеног престанка. Духовна пракса се своди на свесну интроспекцију, где се кроз пажљиво посматрање искуства и сузбијање жеља, неугодна реалност сама по себи поништава. Учење о четири фазе медитације, наведено у Самањња-фала Сути, не говори о духовним силама, већ о менталној трансформацији кроз стање чистог еквилибријума. Овај антиреалистички приступ, који не тврди да душа или нека духовна реалност постоје, објашњава зашто су каснији следбеници створили мит о Буди како би његово учење постало приступачније.

Модерно наслеђе и аутентични глас

Упркос развоју мита, савремено друштво може и даље да извуче корист из аутентичног Будиног гласа. Савремени покрет свесности (mindfulness), који је настао у 20. веку, заправо се темељи на релативно скорашњим бурманским иновацијама, а не на оригиналном Будином учењу. Будина радикална визија аскетизма и посвећености ослобођењу од патње је далеко од терапијских циљева модерног покрета. Његов антиреалистички поглед на свет, где све зависи од активности ума, могао би бити користан за когнитивну науку. Коначно, Готамин пример као усамљеног мудраца који трага за мудрошћу, а не за верским веровањима, представља строг и веома привлачан модел посвећености животу.