Хришћани и Британска империја. Како се црквена невладина организација уплела у колонијално насиље у Кенији

Британска кампања у Кенији и улога невладиних организација

Током 1950-их, британска колонијална влада у Кенији суочила се са побуном познатом као Мау Мау устанак, што је довело до проглашења ванредног стања 1952. године. Британци су повели бруталну кампању против побуњеника, која је укључивала масовно хапшење, мучење и затварање десетина хиљада Кенијаца у логоре, првенствено из племена Кикују, Ембу и Меру. Такође, више од милион људи је насилно пресељено у „контролисана села“. Ова политика, позната као „рехабилитација“, имала је за циљ да примора устанике да напусте своје националистичке амбиције и постану лојални колонијални поданици. Међутим, овај концепт је постао параван за прекомерно насиље.

Хришћански савет Кеније и његова „НВО-изација“

Хришћански савет Кеније (Christian Council of Kenya), основан 1943. године као екуменска група, постао је активан током ванредног стања. За разлику од своје претходне маргиналне улоге, Савет је у „рехабилитацији“ видео прилику за ширење хришћанства. Овај период означио је почетак његове „НВО-изације“, процеса трансформације мисионарске организације у модерну невладину организацију (НВО) са ширим делокругом активности. Савет је почео да запошљава ново особље, прикупља средства од организација попут Christian Aid-а у Британији и сарађује са колонијалном владом. Упркос томе што је повремено критиковао владу, у суштини је постао њен савезник и саучесник у систему насиља и масовног заточеништва.

Сарадња са колонијалним властима

Године 1954., колонијална влада Кеније позвала је Хришћански савет да се укључи у програм рехабилитације. Савет је прихватио, шаљући свештенике у затворе и логоре како би проповедали хришћанство хиљадама притвореника. Њихов циљ био је да осмисле „церемонију прочишћења“ током које би побуњеници одбацили заклетве Мау Мау и прихватили хришћанство. Међутим, њихов утицај је био ограничен због великог броја затвореника и људи пресељених у села, за шта нису имали довољно средстава. Савет је такође добио место у Саветодавном одбору за рехабилитацију, што му је дало прилику да ублажи насиље, али га је истовремено учинило саучесником у владиној политици.

Комплексни однос и унутрашњи сукоби

Однос између Хришћанског савета Кеније и колонијалне владе био је веома комплексан. Иако су делили неке циљеве, Савет је такође био свестан насиља и злоупотреба. Дилема је била да ли јавно критиковати владу и ризиковати губитак приступа затвореницима или тихо износити критике и задржати блиску сарадњу. Дошло је до сукоба између чланова Савета, а најизраженији је био између бискупа Ленарда Бичера, који је заступао опрезнији приступ, и Дејвида Стила, који је био за директну јавну осуду насиља. Временом, Савет је све мање критиковао владу, чак и у случајевима када је био информисан о методама мучења.

Наслеђе и значај истраживања

Како је устанак јењавао, Хришћански савет је преусмерио своје активности на дугорочне развојне пројекте, као што су обука црквених лидера и омладински програми. До 1960. године, када је ванредно стање званично укинуто, Савет се већ био етаблирао као развојна НВО, са јаким везама са британском организацијом Christian Aid и кенијском владом. Иако није остварио очекивани циљ – масовно преобраћење – искористио је ситуацију да се прошири и учврсти. Његово учешће у овим догађајима истиче потребу да се мисионарске и црквене организације посматрају као значајни актери у процесу деколонизације, који су често занемарени у корист политичких актера. Савет, који данас носи назив Национални савет цркава Кеније, одиграо је кључну улогу у обликовању своје будућности.

Британски полицајци држе мушкарце из села Кариобанги на нишану док им се претражују домови тражећи доказе да су учествовали у побуни Мау Мау 1952. године.