Загробни живот. Географије смрти

Услови загробног живота и њихов утицај

Веру у загробни живот налазмо у готово свим религијама, али се његово схватање значајно разликује. На замишљање загробног живота утичу различити фактори: економске прилике (на пример, пољопривредници Египта су веровали у плодна „Еару поља”, док су ловци са Северноамеричких равница веровали у „вечна ловишта”), географија, и концепт душе. Неке културе, попут Инуита и Парсија, виде загробни живот као путовање од света живих до света мртвих. Ова путовања често укључују прелазак преко реке или моста. У многим културама, као што су оне са острва Манус, свет мртвих је једноставно огледало света живих, где покојници настављају своје свакодневне активности, док се у другима, попут оних у античкој Грчкој, он налази у непосредној близини живих.

Различите судбине и локације загробног живота

Многе религије верују у различите судбине након смрти, које зависе од моралних принципа или друштвеног статуса покојника. У неким случајевима, загробна награда или казна не постоји, а сви иницирани одрасли чланови заједнице имају исту судбину. Међутим, тамо где постоји концепт награде или казне, загробни свет је подељен на рај и пакао, а понекад и на чистилиште. Иако сви подземни светови нису пакaо, сви паклови се налазе испод земље. У религијама које верују у реинкарнацију, рај и пакао нису вечна стања, већ само привремене станице.

Географије смрти: три главна типа

Географија загробног живота се генерално може поделити у три главна типа. Први тип је када је свет мртвих лоциран на Земљи, али далеко од света живих. То може бити неко удаљено острво, као што верују домороци са Тробријандских острва или Тасманије, или чак повратак у првобитну домовину народа, као што је случај са пацифичким острвима. Други тип је када је загробни свет лоциран под земљом или под водом. Овај концепт је један од најчешћих. Често се описује као мрачно место насељено сенкама, попут Шеола у Израелу или Хада у Грчкој. Трећи тип је када се загробни свет налази у небеским сферама, што је такође веома чест концепт. Често се рај представља као идеализована верзија света живих, као што се види у веровањима Нгају Дајака.

Вишеструке географије: пример старог Египта

Стари Египат је изузетан пример религије са вишеструком географијом загробног живота. Иако није веровао у пакао, имао је веома развијен концепт загробног живота који се звао Дуат. Египћани су веровали да је загробни свет лоциран на западној граници пустиње (Аментет). Такође су веровали да душе могу да живе у гробу или испод земље. Један од најпознатијих концепта су „Еару поља“, која су била небеска копија Египта, са небеским Нилом и богатом земљом. Коначно, неки Египћани су веровали да се загробни свет налази на небу, међу звездама, посебно оним које никада не залазе.

Загробни живот и привремена стања

Иако данас углавном сматрамо загробни живот као вечно стање, многе културе су га сматрале привременим. На пример, народ Пангве из јужног Камеруна верује да човек живи у рају неко време, а затим доживљава другу и коначну смрт. Ова идеја је била присутна и код Египћана. Овај концепт се односи и на веровања о реинкарнацији, где су рај и пакао само привремене станице пре новог рођења. У тим случајевима, коначна дестинација, као што је нирвана, не може бити географски лоцирана.