Почетак сукоба: Хомеинијево прогонство и спасавање
Године 1963, Рухолах Хомеини, верски научник и дисидент, ухапшен је у Ирану због поређења шаха Мохамеда Резе Пахлавија са Језидом I, оспораваном историјском личношћу у шиитском исламу. Хомеини је био суочен са смртном казном, али је Хасан Пакраван, шеф тајне полиције, интервенисао. Уз помоћ великог ајатолаха Мохамеда Казема Шаријатмадарија, Хомеини је проглашен за марџу, највиши верски чин, што га је учинило политички недодирљивим. Влада га је уместо тога протерала, а Хомеини ће у егзилу касније развити своју политичку идеологију.
Радикална идеологија против традиционалног тихог приступа
Шаријатмадари, један од најутицајнијих шиитских учењака, веровао је у традиционални "политички квијетизам" - приступ који су шиити усвојили након мученичке смрти имама Хусеина 680. године, да би избегли прогоне. Насупрот томе, Хомеини је 1970. године у егзилу развио теорију Велајат-е-Факих (старатељство исламског правника), која је заговарала апсолутну владавину верских правника до повратка Махдија (Месије). Шаријатмадари се оштро противио овој теорији, сматрајући је неправедном и тиранском, те се залагао за демократски уставни систем где би свештенство имало саветодавну, а не владарску улогу.
Повратак Хомеинија и директан сукоб
Године 1979, Хомеини се вратио у Иран, што је довело до директног сукоба са Шаријатмадаријевим традиционалним идејама. Уз Шаријатмадаријев благослов, његове присталице су формирале Народну партију муслиманске Републике (МПРП) како би се супротставили Хомеинијевој Исламској републиканској партији (ИРП). Шаријатмадари је осудио Хомеинијеве методе, укључујући узимање талаца у америчкој амбасади и произвољна хапшења. Међутим, након референдума којим је успостављен Велајат-е-Факих и немира у градовима, Шаријатмадари је одустао од даљег отпора, чиме је Хомеинију омогућио да преузме потпуну власт.
Трагична судбина ајатолаха Шаријатмадарија
Након што је Хомеини учврстио своју власт, Шаријатмадари је стављен у кућни притвор под неаргументованим оптужбама за заверу против режима. Његове институције су затворене, а присталице прогоњене. Умро је 1986. године, још увек у кућном притвору. Приступ медицинској помоћи му је био ограничен, а његови следбеници су спречени да организују јавну сахрану. Сахрањен је тајно, усред ноћи, што је била трагична паралела са сахраном Фатиме, ћерке пророка Мухамеда, која је такође сахрањена тајно, након што је страдала од руке оних које шиити сматрају узурпаторима.
Иронија и наслеђе
Постхумна судбина Шаријатмадарија и његов сукоб са Хомеинијем представљају велику иронију. Хомеини је, наиме, свој успон започео поређењем шаха са тиранином Језидом I, али ће се на крају и сам претворити у оно против чега се борио, показујући сличну врсту неправде. Док је Шаријатмадари иронично приметио да се Махди неће вратити џамбо-џетом, Хомеини је задобио готово месијански статус. Иако шиитски свет има поделе у погледу Велајат-е-Факиха, Хомеинијева идеологија је осигурала политички монопол, што је, према неким мишљењима, довело до одступања од традиционалних шиитских принципа и етике.
.jpg)
0 Коментари