ШТА ЧИТАТИ? Суперцрква. Реторика и политика америчког фундаментализма

Superchurch. The Rhetoric and Politics of American Fundamentalism, By: Jonathan J. Edwards, Series: Rhetoric & Public Affairs, 268 Pages, Paperback, Published By: Michigan State University Press, Published: April 2015

Конструкција идентитета путем реторике

У књизи „Суперцрква. Реторика и политика америчког фундаментализма“, Џонатан Едвардс истражује начин на који реторика ствара фундаментализам као „контра-јавност“. Он сматра да фундаментализам не представља заиста маргинализовану групу, већ да активно гради свој идентитет као таквог, користећи дискурзивне конструкције искључености и угњетавања. Едвардс посебно наглашава употребу „симбола вербалне кондензације“, којима се приписују лична значења, а која је тешко оповргнути јер немају рационалну димензију. Аутор сматра да овај реторички приступ објашњава како фундаменталистички покрет, иако у неким деловима земље представља хегемонију, ипак себе доживљава као прогоњену групу.

Историјски преглед и нови оквир

Књига прати историју америчког фундаментализма од његових пуританских корена до 20. века, користећи примере из популарне културе, попут филма „Крадљивац у ноћи“, успона хришћанског радија и развоја мегацркава. Фокус није на теолошким веровањима, већ на реторици, конкретно на раздвајању институционалне цркве (која сарађује са државом) и замишљене „праве цркве“. Овај теоријски приступ решава неке парадоксе, као што је питање зашто премиленијални фундаменталисти настоје да политички обликују свет иако очекују његов скори крај.

Значај и применљивост теорије

Едвардсов рад представља важан теоријски помак од ранијих настојања да се фундаментализам разуме као искључиво теолошки систем веровања. Његов приступ показује да неутралност секуларног друштва према религији није могућа, будући да неке верске заједнице сматрају да су њихове јавне обавезе директно засноване на верским убеђењима. Књига је теоријски густа, али проницљива, иако се ослања на специфичне примере из фундаментализма, Едвардс наглашава да су његове тврдње шире применљиве. Он показује да сличне дискурзивне стратегије могу да користе различите групе које себе доживљавају као маргинализоване.