ШТА ЧИТАТИ? Хасидизам оваплоћен. Хасидизам, хришћанство и изградња модерног јудаизма

Hasidism Incarnate. Hasidism, Christianity, and the Construction of Modern Judaism, By: Shaul Magid, 288 Pages, Hardcover, Published By: Stanford University Press, Published: December 2014

Магидов приступ хасидизму

Шаул Магид у својој књизи „Хасидизам оваплоћен“ преузима и проширује идеје Гершома Шолема о вези између хасидизма и шабатијанске јереси. Док је Шолем приметио да је хасидизам настао у истим областима где се раширило шабатијанство и да су обе групе давале предност харизматичном вођи над ученим рабином, Магид иде корак даље. Он тврди да се хасидизам може разумети кроз концепт „оваплоћења“ и да је тај „оваплоћенски“ начин мишљења био кључна карактеристика хасидизма, представљајући тако изазов за рабинску традицију. Овај приступ, који Магид преузима од других научника попут Елиота Волфсона, сугерише да је хасидизам продубио антропоморфне тенденције већ присутне у кабали, премештајући фокус са текста и слике на личност вође.

Поређење хасидизма и хришћанства

Магидова употреба термина „оваплоћење“ имплицира да јудаизам и хришћанство деле више сличности него што се то обично признаје. Иако признаје „онтичку сродност“ између хасидизма и хришћанске теологије оваплоћења, Магид се у својој анализи углавном фокусира на сличности, смањујући значај разлика. На пример, он тврди да између њих постоји разлика „у степену“, али не и „у врсти“. Магид покушава да поткрепи своју тврдњу анализом говора рабина Нахмана из Бреслава, сугеришући да је Нахман током једног верског празника тврдио да су његове харизматичне речи важније од Торе, чак се стављајући изнад Мојсија. Иако се Нахманови списи углавном фокусирају на учење и похвале Торе, Магид користи алузије и анегдоте како би подржао своју тезу о хасидизму који је близак јереси због „оваплоћитељног“ размишљања.

Опасност од Павловог тумачења

Један од највећих проблема у Магидовом тумачењу хасидизма је могућност да се оно приближи Павловом тумачењу Торе и закона. Магид, цитирајући Алена Бадијуа, сугерише да је Мојсије био харизматични вођа пре него што је закон постао централна тачка јудаизма. Он даље тврди, ослањајући се на рад Данијела Бојарина, да је рабински јудаизам одговорио на ову харизматичну тенденцију стављањем закона у центар, док се оваплоћитељска мисао повукла у кабалу, а затим поново појавила у хасидизму. На тај начин, Магидова генеалогија хасидизма га позиционира као још већу претњу тексту и закону. Иако књига представља одличан допринос проучавању хасидизма, јер подстиче расправу о харизми, закону и јереси, она ризикује да занемари онтолошке разлике између хасидизма и хришћанске теологије оваплоћења.