Напад у Ослу и идеологија Андерса Брејвика
Дана 22. јула 2011. године, норвешки десничарски екстремиста Андерс Беринг Брејвик извео је два терористичка напада, најпре бомбашки напад у Ослу, а потом масовну пуцњаву на острву Утоја. У нападима је убијено 77 људи, већином младих чланова омладинског кампа Лабуристичке партије. Брејвиков мотив био је ширење његове екстремистичке идеологије, изложене у манифесту под називом „2083 – Европска декларација независности“. У манифесту је изразио своје уверење да је Европа под утицајем „културног марксизма“ и „муслиманске инвазије“, а своје деловање је симболично повезао са годином 2083.
Историјска подлога: Битка код Беча 1683.
Брејвик је 2083. годину одабрао као симбол, јер ће тада бити 400 година од чувене Битке код Беча, која се одиграла 12. септембра 1683. године. У његовој перцепцији, ова битка представља титански сукоб цивилизација, у којој су „уједињене хришћанске армије Европе“, предвођене пољским краљем Јаном III Собјеским, спасиле хришћанство од исламске претње. Овај наратив о „сукобу цивилизација“ је централни део идеологије европске деснице и покрета попут „Гејтс оф Вијена“ (Gates of Vienna), који се залажу за имитирање тог догађаја у модерно доба.
Заборављена историја: савезништва и верска толеранција
Међутим, историја Битке код Беча знатно је сложенија. У стварности, на страни пољског краља Јана III Собјеског борили су се и Липка Татари, сунитски муслимани, који су вековима били верни савезници Пољско-литванске уније. Њихова верна служба и допринос победи, током које су се борили раме уз раме са крилатим хусарима, били су одлучујући. Након битке, Собјески је јавно похвалио њихову лојалност и оданост. Њихова улога у бици доводи у питање Брејвиков наратив о „уједињеним хришћанским армијама“ против ислама.
Комплексна политичка савезништва
Историја Битке код Беча још више се компликује када се узму у обзир савезници Османског царства. Османлије, предвођене султаном Мехмедом IV, биле су у савезу са католичким француским краљем Лујем XIV, који је настојао да ослаби Хабзбуршко царство. Такође, на страни Османлија борили су се и протестантски побуњеници из Мађарске, који су у савезу са султаном видели начин да се ослободе католичке хабзбуршке репресије. Ови чињенице показују да Битка код Беча није била верски рат, већ сукоб великих европских сила, где су савезништва прелазила верске границе.
Погрешно тумачење историје и последице
Погрешно тумачење историје, као што је оно које је користио Брејвик, засновано је на мржњи, а не на чињеницама. Битка код Беча није била пресудна за судбину Османског царства, које је владало Балканом још два века. Историја показује да верска припадност није била одлучујући фактор у савезништвима и сукобима, а Собјески, насупрот Брејвиковим тврдњама, може бити запамћен као заштитник муслиманске заједнице у Европи. Брејвиков манифест, који је делимично настао на основу поједностављених историјских наратива, нажалост, све је раширенији, а његова летална идеја о „сукобу цивилизација“ и даље инспирише нове генерације екстремиста.
0 Коментари