Текст Бернарда Луиса о коренима муслиманског гнева из 1990. године поставио је темеље за деценије проучавања екстремизма у исламском свету, али је истовремено често занемаривао утицај западне агресије кроз есенцијалистичке и искривљене приказе. Док су научници детаљно анализирали политичке и социоекономске факторе група попут ал-Каиде, хришћански и јеврејски екстремизам остали су на маргинама истраживања, иако се радикална тумачења ових традиција све чешће користе за оправдавање ратова и територијалне експанзије. Актуелни сукоби на Блиском истоку, нарочито они усмерени према Ирану, приморавају јавност да коначно отвори питање о верским коренима гнева и насиља који долазе са Запада и из Израела, дефинишући нове оквире за разумевање политичке теологије у 21. веку.
Политички и војни лидери Сједињених Држава и Израела не скривају религијску позадину својих војних одлука, често називајући сукобе светим ратовима са библијском одговорношћу. Амерички команданти на терену позивају се на Свето писмо као мотивацију, док поједини сенатори описују подршку Израелу као божански мандат, верујући да је тренутни рат део божјег плана који води ка Армагедону. Оваква реторика није ограничена на маргиналне групе, већ допире до највиших функција, укључујући секретара одбране Пита Хегсета, који се моли за библијску мудрост при доношењу ратних одлука и отворено заговара нови амерички крсташки поход, чиме се верски наратив директно уграђује у војну стратегију највеће светске силе.
Идеолошки оквир „Великог Израела”, који предвиђа библијске границе од Ирака до Египта, дубоко је укорењен у израелској политици и проналази све већу подршку међу америчким евангелистичким лидерима. Премијер Бенјамин Нетанјаху и његови сарадници често користе месијанске термине, најављујући долазак Месије и оправдавајући војне акције кроз наративе о повратку царства. Овај концепт није присутан само код деснице, већ се и центиристичке вође позивају на јасноћу библијских граница, што додатно подстиче планове за анексију територија и радикалну промену геополитичке слике региона под плаштом религиозног пророчанства, игноришући савремене међународно признате државне оквире.
Нарочито забрињава употреба библијских доктрина, попут стиха о Амалеку, који позива на потпуно уништење непријатеља, укључујући жене и децу, што је Нетанјаху више пута истицао у контексту сукоба у Гази и Ирану. Оваква реторика праћена је војним операцијама које примењују несразмерну силу на цивилно становништво, попут доктрине Дахија, назване по предграђу Бејрута, и резултују великим бројем жртава међу недужнима, укључујући нападе на болнице и школе. Док војни програми циљају породичне домове и прихватају висок ниво колатералне штете, верски текстови служе као морални штит за стратегије које међународни научници карактеришу као јасну намеру за спровођење тоталног уништења противника без обзира на цену.
У међународној анализи постоје очигледни двоструки стандарди јер се религијски фанатизам углавном приписује исламским актерима, док се хришћанска и јеврејска верска мотивација за рат често занемарују или третирају као споредна појава. Када западни званичници затварају своја обраћања молитвама и стиховима о Богу који обучава руке за битку, медији ретко када те поступке анализирају истом жестином као што су то чинили са муслиманским радикализмом. С обзиром на то колико религија доминантно обликује размишљања доносилаца одлука у САД и Израелу, неопходно је подједнако озбиљно испитати теолошке корене овог насиља како би се разумела пуна природа модерних сукоба и зауставила пракса селективне осуде екстремизма.
.jpg.webp?itok=g3Plb_sI)