Филозофско-космолошка веза
У причи о Буди, он је одбио да одговори на питања о пореклу универзума, тврдећи да је то небитно за ослобађање од људске патње. Међутим, модерни физичари попут Абхеја Аштекара и Андреја Линдеа виде дубоке везе између древне источне филозофије и савремене космологије. Овај приступ није нов; још 1929. године, физичар Вернер Хајзенберг и филозоф Рабиндранат Тагоре разговарали су о сличностима између квантне механике и мистицизма. Ови научници покушавају да пронађу одговоре на фундаментална питања о пореклу универзума и природи времена, често проналазећи резонанцију између својих теорија и идеја из будизма и хиндуистичке филозофије, као што је Адваита веданта.
Проблем времена и Велерово-Девитова једначина
Један од највећих изазова у космологији је „проблем времена“. Физичари су покушали да комбинују квантну теорију (за мале објекте) и Ајнштајнову општу теорију релативности (за велике објекте) како би описали рођење универзума. Међутим, када је физичар Брајс Девит извео Велерово-Девитову једначину, променљива за време се поништила. Ово је имплицирало да се универзум на фундаменталном нивоу не мења и да је „замрзнут“. Овај парадокс је подстакао физичаре да траже решење, које се, изненађујуће, поклопило са древном индијском филозофијом.
Решење кроз посматрача и квантно спрезање
Парадокс времена, који је збуњивао физичаре, нашао је своје могуће решење кроз концепт „посматрача“. Физичари Дон Пејџ и Бил Вутерс су 1983. године предложили да се универзум подели на два „спрегнута“ дела. Посматрач у једном делу види други део универзума како еволуира кроз време. Међутим, ако се универзум посматра као целина, из спољашње, „божанске“ перспективе, време се не одвија. Ова идеја је експериментално тестирана, иако у поједностављеној верзији, и потврдила је да присуство посматрача покреће ток времена. Ово је изненађујуће слично индијској филозофији, која тврди да време постоји за људе јер смо се „одвојили од Бога“.
Аштекарова теорија петљи и вечни универзум
Физичар Абхеј Аштекар је развио спекулативну теорију под називом „квантна гравитација петљи“, која представља алтернативу конвенционалном моделу Великог праска. Према његовој теорији, свемир није настао из бесконачно мале тачке, већ је саткан од хипотетичких нити енергије, „петљи“, које се не могу стиснути до бесконачно мале величине. Компјутерске симулације његових колега показале су да се универзум није створио, већ се непрестано мења – контрахује и поново шири. Овај модел вечног универзума, који циклуси стварања и уништења, подсећа на идеје из древних индијских списа.
Комунална свест и спој науке и духовности
Аштекар, који се бави и дубоком медитацијом, покушава да направи још директнију везу између физике и духовности. Он сматра да је индивидуална свест само узбурканост у универзалном пољу свести, а стање нирване у будизму види као најнижи енергетски ниво овог поља. Иако многе колеге са сумњом гледају на оваква разматрања, Аштекар и Линде сматрају да интуиција, на коју утичу и духовна искуства, може да води физичаре ка новим и интригантним идејама. Њихови радови показују да, иако се наука и духовност не подударају директно, могу да деле заједничке идеје и да једна другој служе као инспирација.
0 Коментари