Загробни живот. Веровања аустралијских домородаца

Концепт вишеструких духова

Народ Јањува из северне Аустралије има комплексно схватање духова покојника. Они верују да свака особа има два главна духа. Први, ардири, потиче из земље очевих предака и настањује кости, које се сматрају најтрајнијим делом тела. Други дух је нангавулу, који се често преводи као "сенка" и представља пулс или откуцај срца. Поред њих, постоји и вувар, дух који се појављује као дух покојника и може бити љубоморан и злонамеран. Ритуалним радњама се покушава уклонити присуство вувара, док се нангавулу шаље у духовни свет на истоку, где ће живети у изобиљу, али неће моћи да чује своје живе рођаке.

Ритуали и судбина духова

Пост-погребни ритуали имају кључну улогу у судбини духова. Некада се тело остављало на платформи да се распадне, а кости су се сакупљале за касније ритуале. Данас, иако се сахране одржавају на гробљима, каснији ритуали остају исти. Циљ ових обреда је да се дух вувара придружи духу ардирија, стварајући нови дух зван кујара. Затим се овај дух враћа на земљу својих предака, где чека поновно рођење. У прошлости, кости покојника су се стављале у шупље ковчеге украшене симболима који повезују покојника са његовом земљом.

Духови који бораве на земљи

Истовремено, верује се да део покојниковог духа остаје на земљи коју је настањивао, формирајући заједницу која паралелно постоји са живима. Ови духови настављају да лове и путују, посматрајући своје живе рођаке. Могу бити љубоморни и узроковати невоље, али такође могу и помагати, појављујући се у сновима и подсећајући живе на значајна места и песме. Становници овог духовног света су толико повезани са земљом да се изрази за земљу (авара) и духове (ли-нгабангаку) често користе наизменично, а оба се могу колоквијално називати "стари људи" (ли-ванкала).

Комуникација са земљом и духовима

Један од начина комуникације са овим духовима је активно говорење земљи. Ова комуникација може бити формална, кроз дуге говоре, или једноставна, кроз обичну изјаву као што је "ево ме". Овај чин успоставља ред и однос између живих и мртвих. Говор се користи за идентификацију особе или групе са одређеном локацијом, позивањем имена места и људи који су некада тамо боравили. Ово је посебно важно када се дуго није посетила нека локација или када се верује да духови раде против живих. Комуникација осигурава да духови не буду "незналице" према посетиоцима.

Перспектива и адаптација

У веровањима народа Јањува не постоји јасно, дефинисано разумевање крајње природе духа. Оно што је недвосмислено јесте да део покојника увек остаје на земљи, што захтева сталну комуникацију и преговарање. Занимљиво је да савремени Јањува људи не виде сукоб између својих традиционалних веровања и нових система, попут хришћанства. Они успешно интегришу нова схватања, попут путовања душе у рај или пакао, у своја сложена веровања о судбини духова након смрти, показујући прилагодљивост своје културе.