Абаје

Абаје као вавилонски учитељ

Абаје (умро око 338. године) био је један од водећих вавилонских амора четврте генерације. Учио је код свог ујака Рабе бар Нахманија и код Јосефа бар Хијада у Пумбедити. Познат по својој ерудицији и суптилној аналитичкој способности, Абаје је преузео вођство у Пумбедити након Јосефове смрти. Поред подучавања, радио је и као судија локалног јеврејског суда и надгледао мере и тегове на тржници.

Методологија и тумачење Талмуда

Абаје је био познат по својој независности, па је све проблеме разматрао са обе стране. Заједно са Равом, користио је посебну терминологију како би концептуализовао књижевне карактеристике Мишне. Абаје није настојао да хармонизује несугласице између Мишне и других извора, већ је радије указивао на њихову недоследност или ограничавао примену правила Мишне на све случајеве. Ова осетљивост на текст се огледа и у његовом интересовању за исправно тумачење Светог писма.

Репутација и морал

Приче о Абајеу приказују га као скромног и посвећеног учењу Торе, чак и у сиромаштву. Био је брижан према ученицима, старијим особама и нејеврејима, а посвећеност добрим делима била је истакнута. Његово учење наводи да волети Бога подразумева и чињење добрих дела, како би људи кроз њих заволели Бога. Веровао је да божанско присуство обитава у синагогама, иако је давао предност проучавању Торе у односу на молитву.

Натприродне способности

О Абајеу и Рави кружило је више натприродних прича него о било коме из њихове генерације. У тим причама, Абаје је у честом контакту са божанским светом, заштићен је од демона и сматра се извором мудрих савета. Такође, као и неке друге древне свете личности, помиње се да је био и мађионичар.

Наслеђе и утицај

Абаје је оставио значајан траг у рабинској мисли. Иако су га касније генерације сматрале инфериорнијим од Раве, његов допринос се огледа у његовом тумачењу и анализи Талмуда. Осим у шест случајева, у свим осталим је закон следио Раву, а не Абајеа.