ШТА ЧИТАТИ? Света и световна музика. Постколонијални приступ

Sacred and Secular Musics. A Postcolonial Approach, By: Virinder S. Kalra, Series: Bloomsbury Studies in Religion and Popular Music, 256 Pages, Hardcover, Published By: Bloomsbury Publishing, Published: January 2015

Постколонијална анализа музике и религије

„Света и световна музика. Постколонијални приступ“, књига Вириндера С. Калре, представља сложену анализу односа религије и музике у Пенџабу. Калра доводи у дијалог постколонијалну теорију, музикологију и јужноазијске студије, тврдећи да је класификација музике као „световне“ или „духовне“ у великој мери производ колонијалних схватања и покушаја да се хомогенизује природно хетерогена култура. Он разликује „класичну“ музику у Европи, која се „ослања на протеривање Бога“, од „клесикул“ музике у Индији, која се ствара „кроз долазак Бога“. Калра указује да су колонијалне агенде нанеле штету култури наметањем монолингвалног и монорелигијског модела.

Религија и музика у Пенџабу

Калра анализира различите музичке форме, попут кавалија, киртана и дхрупада, и доказује да њихова религиозна припадност није урођена, већ је конструисана. Он истиче да су кавали и киртан постали муслиманска и сичка форма, упркос сличности у звуку и томе што су извођачи често прелазили из једне у другу традицију. Према Калри, не постоји чврста веза између музичког стила, садржаја текста и религиозности, већ се световно и духовно прожимају у интеракцији између извођача, покровитеља и публике.

Хетерорелигијска природа музичке културе

Као главни доказ за своју тврдњу, Калра наводи да се у Пенџабу кроз музику испољава хетерорелигијска природа. Фигуре попут Нанака и Кабира, које се конвенционално повезују са одређеним религијама, у ствари припадају широј традицији. Он закључује да подела на муслиманско, хиндуистичко и сичко није била природна, већ је била подржана „помагалима“ као што су индијска држава, секуларна модерност и теократија. Калра не одбацује у потпуности концепт религије, али га смешта у динамичан и интерактивни контекст, показујући да је сакралност музике у својој суштини хетерогена.