Однос Грка и Римљана према сиромашнима
У грчко-римској култури, помоћ сиромашнима није била уобичајена пракса, нити се сматрала врлином. Грчки и латински глаголи за „чинити добро“ нису имали сиромашне као објекат, а појмови као што су филантропија или елеимосини нису се односили на милосрђе према њима. Напротив, великодушност је била мотивисана стицањем части, угледа и статуса, па је била усмерена ка људима који су могли да узврате. Такође, није постојала организована добротворност. Сиромашни нису сматрани миљеницима богова, већ су често виђени као морално инфериорни, а њихово сиромаштво као њихова сопствена кривица.
Јеврејски приступ и улога религије
За разлику од Грка и Римљана, у јеврејској традицији брига о сиромашнима је била централна. Према Тори и пророцима, Бог је сматран заштитником сиромашних, а њима су омогућаване разне повластице, попут брања крајева поља и винограда. Иако је овај приступ био подстицан, дуго није постојала организована добротворна институција. Помоћ је била препуштена појединцима, али се истицало да би требало да буде тајна, без очекивања похвале.
Развој организоване помоћи
Први облици организоване добротворности појављују се тек у раном рабинском периоду, нарочито у 2. веку нове ере, као одговор на масовно осиромашење услед ратова са Римом. Синагоге су успоставиле институције попут купе (новчана помоћ) и тамхуја (јавна кухиња) за подршку локалном становништву, укључујући и нејевреје. Постављени су и службеници који су прикупљали донације и делили их, чиме је успостављен систем надзора.
Хришћанска добротворност и утицај
Рани хришћани су од самог почетка имали систем помоћи сиромашнима. У Јерусалиму су већ у 1. веку постављени ђакони који су надзирали поделу хране удовицама. Овај систем је вероватно био заснован на јеврејском моделу, али је брзо постао саставни део хришћанске заједнице. Хришћани су веровали да је брига о потребитима директна последица њихове љубави према Богу, што је била јединствена идеја у поређењу са грчко-римским концептом доброчинства.
Закључак и наслеђе
На крају, јеврејска и хришћанска традиција су увеле организовану добротворност као комуналну обавезу, концепт који је био непознат у грчко-римском друштву. Овај развој је био инспирисан идејом да се имитира Божја посебна брига за најугроженије. Како је показао и цар Јулијан Отпадник, чак су и пагани увидели да хришћани брину не само о својим већ и о њиховим сиромашнима, што потврђује да је организована помоћ била јединствена одлика ове две религије.
0 Коментари