Погрешан концепт сукоба цивилизација
Сусрет индијских муслиманских лидера са председником САД Вудроом Вилсоном у Паризу 1919. године, у коме су се залагали за очување Османског калифата, представља кључан доказ против идеје о сукобу између „исламског света“ и „Запада“. Ови лидери, који су били лојални поданици Британске круне, сарађивали су са хиндуистима и борили се против Османлија у Првом светском рату. Њихов наступ се темељио на Вилсонових 14 тачака, што указује на међусобну зависност и сложеност глобалних односа. Идеје Бернарда Луиса и Семјуела Хантингтона о вечитом сукобу између ислама и Запада су опасне и модерне митологије које занемарују овакве историјске чињенице.
Порекло пан-исламизма и његова сврха
Пан-исламизам, као и пан-африканизам и пан-азијатизам, није древна идеологија, већ се појавио крајем 19. века као одговор на европски империјализам и расизам. У то време, европске колонијалне силе су, владајући већином светских муслимана, створиле концепт муслиманског јединства кроз расну и верску категоризацију. Интелектуалци попут Џамалудина ал-Авганија су, инспирисани европским национализмима, користили идеју глобалног муслиманског јединства да се супротставе колонијалној доминацији и расизму, залажући се за једнакост и достојанство. Овај рани пан-исламизам био је модернистички, заговарао је слободу жена, расну једнакост и космополитизам.
Сличности у пројектима пан-покрета
Сви пан-покрети из 19. и 20. века, укључујући пан-исламизам, пан-африканизам и пан-азијатизам, делили су заједничке циљеве: супротстављање европској колонијалној владавини, расизму и борбу за већа права унутар царстава. Иако су се политички пројекти ових покрета углавном изгубили након деколонизације и стварања независних националних држава, њихова интелектуална заоставштина је била кључна у рушењу аргумената о супериорности беле расе и омогућавању ослобођења.
Трансформација пан-исламизма у касном 20. веку
За разлику од пан-африканизма и пан-азијатизма, чија је привлачност ослабила, пан-исламизам је доживео препород током 1980-их, али са потпуно новим карактером. Овај нови облик пан-исламизма, који се често назива политички ислам, није настао из древних верских текстова, већ из геополитичких промена током Хладног рата. Саудијско-амерички савез га је промовисао као алтернативу секуларном пан-арабизму, који је био повезан са Совјетским Савезом. Овај нови пан-исламизам се заснива на осећају виктимизације и незадовољства постколонијалним државама, без јасног политичког пројекта за стварање муслиманског јединства.
Митови и стварност „муслиманског света“
Идеје о „муслиманском свету“ као јединственом ентитету су историјски нетачне. Од 7. века, муслиманске заједнице су биле подељене у стотине краљевстава, царстава и султаната, а њихова друштва никада нису била хомогена. Муслимани су живели и сарађивали са хиндуистима, будистима, хришћанима и Јеврејима, као што се показало и у Османском и Могулском царству. Наративи о „муслиманском свету“ и „Западу“ као два одвојена ентитета су модерни митови који, иако се супротстављају, имају сличан, упрошћен поглед на историју. Ослобађање од ових идеја је кључно за хуманији и реалистичнији поглед на свет, који препознаје нашу заједничку историју и вредности, уместо цивилизацијског племенског размишљања.
0 Коментари