Порекло и значење Упанишада
Упанишаде су четврти и завршни део Веда, најстаријих сачуваних санскритских списа, насталих између 1500. и 600. године пре нове ере. Свака од четири Веде (Рг, Сама, Јађур и Атхарва Веда) има четири дела, а Упанишаде су тај завршни, езотерични део. Појам „упанишада“ се преводи као „седење близу“, што указује на традицију преношења тајних знања са учитеља на ученика. Настале су у периоду друштвених и економских промена у северозападној Индији, представљајући реинтерпретацију ведичких ритуала.
Принципалне и мање Упанишаде
Током ведичког периода и касније, настале су бројне Упанишаде. Већина научника сматра да постоји 13 „принципалних“ или главних Упанишада. Најстарије су писане у прози са стиховима, док су касније искључиво у стиховима или прози. Оне се баве суштинским темама, као што су природа Брахмана и различити облици даха. Касније, „мање“ Упанишаде, често одражавају секташке ставове и баве се темама попут јоге и одрицања. Хиндуистичка традиција сматра Веде, укључујући и Упанишаде, апаурушеја, односно да нису људског порекла.
Централни концепти: атман и Брахман
Упанишаде се баве вечним питањима о пореклу и судбини човека, истражујући однос између атмана (сопства) и Брахмана (духа који оживљава свет). У Катха Упанишади, Јама, бог смрти, описује атман као вечан и непропадљив ентитет који не умире са телом. Упанишаде користе различите методе, попут афирмације и негације („нети, нети“ – „ни ово, ни оно“), да би објасниле неописиву природу Брахмана. Познати стих из Чандогја Упанишаде наглашава да је Брахман, попут соли у води, невидљив, али свуда присутан.
Карма, самсара и мокша
Неки научници сматрају да су Упанишаде најранији списи који помињу концепте карме (деловања) и самсаре (циклуса рађања и смрти). Карма, која подразумева заслуге или недостатак истих током живота, награђује се или кажњава у садашњем или будућим животима. У Брихадарањака Упанишади, пророк Јађњавалкја објашњава да атман, попут гусенице која прелази са једне травке на другу, напушта тело и узима ново. Ослобођење од овог циклуса, или мокша, постиже се стицањем трансформативног знања о атману и Брахману.
Ниже и више знање
Упанишаде разликују ниже и више знање. Ниже знање укључује ведичке ритуале и науке попут граматике и астрономије, док више знање води до искуства непропадљивог. У Мундака Упанишади, пророк Ангираса говори Шаунаки да се ведичка ритуална активност не одбацује, већ се смањује њена вредност у корист вишег знања које води до ослобођења. Реинтерпретације Упанишада током векова, кроз коментаре значајних мислилаца попут Шанкаре и Рамануђе, показују њихов трајан значај за хиндуистичку традицију.
0 Коментари