Игнатијев пут: ходочашће које оживљава историју
Ходочашће под називом Камино Игнацијано (Игнатијев пут) је пут који је осмислио језуита Жозеп Луис Ирибери, како би одао почаст Светом Игнатију Лојолском, оснивачу Дружбе Исусове. Ирибери, који има 65 година, од 2012. године посвећује шест месеци годишње вођењу ходочасника дуж ове стазе, која реконструише пут који је Игнатије прешао пре више од 500 година, а који је променио његов живот. Ова стаза, дуга готово 600 километара, подељена је на 27 етапа. Ирибери наглашава да шетња овим путем омогућава ходочасницима да се „осећају као да познају Игнатија” и да он за њих „сада има тело”.
Ирибери: свестрани језуита и водич
Жозеп Луис Ирибери је оличење језуитске традиције активне у свету, бавећи се како духовним, тако и практичним аспектима ходочашћа. Поред служења мисе и преношења историјског и духовног знања о Игнатију, он такође брине о одржавању стазе, фарбајући стотине наранџастих стрелица које означавају пут. Његова посвећеност је свеобухватна – од јутра до вечери брине се о свему, укључујући и помагање у локалним објектима који служе као места за одмор. Ходочасници га описују као „веома зналачког и дубоког”, али и као „забавну особу” са којом је пријатно проводити време.
Трансформативно путовање и духовне вежбе
Камино Игнацијано има за циљ да опонаша трансформативно путовање које је Игнатије Лојолски доживео 1522. године, када је од војника постао човек Божији. Пут почиње из његовог родног места Лојола у северној Шпанији и води до Манресе, где је Игнатије пронашао инспирацију за своје „Духовне вежбе”. Овај текст је централни део католичке духовности. Ирибери је написао водич за Камино Игнацијано који, поред практичних информација, препоручује и дневне духовне вежбе засноване на Игнатијевим учењима, које помажу ходочасницима да пронађу „унутрашњег водича” током свог ходочашћа.
Будућност ходочашћа и изазови
Упркос признању Ватиканског Дикастерија за културу и образовање, које је доделило покровитељство Игнатијевом путу, финансијска подршка изостаје, што доводи у питање његову будућност без Ириберијевог вођства. Од оснивања, скоро 4.000 регистрованих ходочасника је прошло ову стазу, са око 400 људи годишње у последњих шест година (искључујући године пандемије COVID-19). Ирибери сматра да је за опстанак пута потребна већа „критична маса” ходочасника, као и већа подршка локалних власти у промоцији и изградњи хостела на изолованијим деоницама. Неки сматрају да је ова рута „веома специфична” и привлачна углавном онима који су заинтересовани за Игнатија и језуитску традицију.
Ириберијева посвећеност и значај искуства
Ирибери, иако у годинама за пензију, остаје енергичан и посвећен свом задатку. Води ходочаснике, охрабрујући их да наставе када пут постане тежак, јер верује да нелагодност продубљује искуство. Његово учење је да „зној, бол у стопалима, пликови, глад” помажу да се разуме да „на крају све не зависи од тебе”. Он наглашава да ходочашће има за циљ да повеже „главу, срце и тело”, омогућавајући ходочаснику да осети како га „нешто друго води напред”. Његова посвећеност и даље одржава ово важно духовно путовање живим.