Пораст инцидената мржње у Индији: алармантни подаци нове студије
Нова студија открила је готово 950 инцидената повезаних са мржњом у Индији током прве године трећег мандата главне владајуће странке. Верске мањине, посебно муслимани и хришћани, биле су главне мете насиља и говора мржње. Овај пораст неконтролисаног и углавном некажњеног непријатељства требало би да забрине све грађане, јер указује на слом владавине права и слаби друштвени уговор – основни споразум који држи разнолико друштво на окупу. Студија, коју су заједнички објавили Удружење за заштиту грађанских права и Фондација Квил, документује 947 случајева између јуна 2024. и јуна 2025. године. Међу њима је било 602 злочина из мржње и 345 случајева говора мржње, како је известио Мактуб Медија.
Циљане групе и недостатак полицијске акције
Већина напада била је усмерена на муслимане, који су чинили 1.460 жртава у 419 инцидената. Хришћани су били мета у 85 напада, али је број жртава био већи, 1.504 особе. Међу пријављеним злочинима, убијено је најмање 25 муслимана, а 173 инцидента су укључивала физичко насиље. Муслимане су нападале руље због гласина о клању крава, били су мета током празника и били су подвргнути надзору и узнемиравању због међуверских односа или власништва над малим предузећима. Хришћани су углавном били мета напада на цркве и молитвене састанке. Забрињавајуће је да је само 13 одсто злочина из мржње довело до формалне регистрације полицијских пријава, према студији, што указује на потенцијалну умешаност чланова владајуће странке или сарадника у многе случајеве.
Слабљење демократских принципа и рутинизација мржње
Овај развој догађаја показује слабљење основних демократских принципа, јер демократија зависи од једнаке заштите пред законом и праведног деловања институција. Када политички лидери дозвољавају или подстичу насиље над одређеним групама, они сигнализирају да су неки грађани мање важни од других, што ствара систем где права зависе од идентитета. Ово се пресеца са „свакодневним комунализмом“, термином који су увели Суда Паи и Саџан Кумар, описујући како се нискоинтензивне комуналне тензије институционализују, постепено нормализујући предрасуде према верским мањинама. Када се насиље над децом, власницима малих предузећа или људима који иду у верске објекте доживљава као нормално, оно више не шокира људе онако како би требало, што води ка „рутинизацији власти“ о којој је говорио Макс Вебер.
Невидљива патња и баналност зла
Држава у Индији има системе за праћење злочина против далита, али не и против верских мањина. Ово није само проблем превида, већ одражава избор оних на власти. Када држава одбија да евидентира насиље над одређеним групама, она шаље поруку да њихова патња није битна. Мишел Фуко је говорио о томе како држава контролише шта људи примећују одлучујући шта ће мерити и евидентирати. Ниска стопа закључних пријава (13%) даје нападачима осећај сигурности и подстиче друге на слично понашање, знајући да је мало вероватно да ће бити кажњени. Временом, ово доводи до „баналности зла“, концепта Хане Арент, где обични људи могу радити ужасне ствари када те радње постану рутинске, прихватљиве или чак похваљене од стране околине.
Слабост друштвеног уговора и упозоравајући примери
Ово постаје посебно опасно када се граница између владе и политичких странака замагљује, доводећи до тога да институције попут полиције и судова губе независност и служе интересима владајуће групе, уместо да штите права свих. Даље, мржња не штети само директно нападнутима, већ мења атмосферу за све, стварајући несигурност и подривајући друштвени уговор – основни споразум између људи и државе. Постоје примери из стварног света како оваква ситуација може ескалирати: у Шри Ланки, тишина око синхалског будистичког екстремизма довела је до напада на Тамиле и муслимане, док су у Мјанмару говор мржње и нереаговање институција отворили пут геноциду над Рохинџа муслиманима. У Индији, земљи која уставно гарантује секуларизам и једнакост, овај развој догађаја означава удаљавање од њених оснивачких обећања. Политичка класа може да се бори на изборима сваких пет година, али грађанство се живи сваки дан.
