Смрт у Холивуду: нови наративи у секуларизованом добу
Смрт је саставни део живота, а друштва су увек причала приче како би јој дала смисао. У Холивуду, највећем медију за приповедање, филмови су донедавно одражавали јудео-хришћанску традицију нације. Класични филмови попут „Духа“ (Ghost) приказивали су верзије загробног живота које су биле прихватљиве хришћанима, чак и ако писци нису веровали у њих. На пример, Брус Џоел Рубин, сценариста филма „Дух“ и добитник Оскара, био је преобраћеник у будизам, али је укључио демоне и пакао у свој филм јер је „знао да пише филм за публику у претежно хришћанској култури“, те су му били потребни концепти добра и зла, неба и пакла. Међутим, са све већом секуларизацијом Америке, холивудски писци имају много више слободе да причају приче о загробном животу које су у сукобу са хришћанским наративима. Са губитком моћи старих прича, постоји готово неопходност да се истражују алтернативни или двосмислени погледи на загробни живот. Хришћанске идеје се често критикују или потискују, замењене нејасном духовношћу, нихилизмом, па чак и егзистенцијалним хуманизмом.
Неизбежност смрти и штетност покушаја да се она избегне
Холивуд је 2025. године објавио многе филмове који се баве смрћу, од „Присуства“ (Presence) до „Мајмуна“ (The Monkey), „Живота Чака“ (The Life of Chuck), „Смрти једнорога“ (Death of a Unicorn), „Последње дестинације: Крвне линије“ (Final Destination: Bloodlines), „28 година касније“ (28 Years Later), „Грешника“ (Sinners) и „Врати је назад“ (Bring Her Back). Сви ови филмови не само да се баве смрћу, већ експлицитно покушавају да одговоре како живети најбољи могући живот под њеном сенком. Прва велика порука ових филмова јесте да је смрт неизбежна. Филмови попут „Мајмуна“, „Живота Чака“, „Последње дестинације: Крвне линије“ и „28 година касније“ наглашавају да се смрт не може победити. Штавише, ови филмови снажно истичу да је сам покушај варања смрти не само узалудан, већ ће проузроковати много већу штету. Филмови попут „28 година касније“ и „Последње дестинације: Крвне линије“ показују да покушаји избегавања смрти само воде до коначне пропасти ликова. Истиче се да религија у овим филмовима често изгледа лоше, као облик порицања смрти који пружа утеху, али је на крају лош механизам за суочавање.
Нада лежи у садашњости, не у загробном животу
Ако је смрт неизбежна, а покушаји борбе или порицања смрти само наносе даљу штету, где ови филмови сугеришу да треба да пронађемо наду? У уживању у животу који сада имамо. Филм „Последња дестинација: Крвне линије“ то истиче најмање два пута. Први пут током парастоса за породичну матријархињу Ирис, где њен син у говору каже: „Њена смрт би требало да буде подсетник да уживамо у животу и да проводимо време које имамо заједно, јер га нећемо добити назад.“ Други пут, у завршним редовима које изговара редован лик Вилијам Бладворт (чији је глумац, легендарни Тони Тод, умро убрзо након тога, чинећи ове редове још дирљивијим): „Намеравам да уживам у времену које ми је преостало. И ви учините исто. Живот је драгоцен. Уживајте у свакој секунди. Никад не знате када.“ Филмови попут „Живота Чака“ и „Мајмуна“ такође наглашавају ову тачку: суочени са смрћу, једини одговор је уживати у животу сада и не бринути толико о сутра.
Критика модерног, секуларног мита о смрти
Иако је изван опсега овог текста да се расправља за или против загробног живота, постоје неки занимљиви проблеми са овим модерним, секуларним митом о смрти. Прво, његова тврдња да прихватање смрти доноси боље психолошко благостање од оних који верују у загробни живот је у најбољем случају сумњива. Студије показују да верници – посебно они који редовно иду у цркву – често имају боље ментално здравље од оних који то не чине. У ствари, никада се не чини да имају горе ментално здравље. Друго, гледиште да су сви покушаји религије и науке да одложе смрт промашаји који штете животу је – искрено речено – нешто што сви знају да је неистинито. Ширење хришћанства је подигло статус жена, изградња болница, универзитета и развој модерне науке драстично су продужили и побољшали квалитет живота.
Себичност, привилегованост и будућност наратива о смрти
На крају, вреди напоменути да је ова филозофија првенствено себична и привилегована. Тешко је порећи да одговор на смрт од стране ликова у овим филмовима, да се „ужива у животу“, усмерава поглед ка себи, а не ка другима. Бладворт каже да ће уживати у животу док одлази од људи којима је потребна његова помоћ. Такође је привилеговано, јер нечија способност да ужива у животу на начин на који то чини неко попут Чака, зависи од тога да је способна мушка особа у богатој земљи са мало препрека за своју срећу. То може бити разлог зашто сиромашније земље имају тенденцију да буду религиознije. Када стари митови о смрти умру, замењују их нови. На добро или на лоше, Холивуд је модерни творац митова за наше идеје о смрти. Време ће показати да ли ће ове нове идеје прерасти у консензус – или ће на крају умрети својом смрћу сломљене на стенама стварности.
.jpg/1280px-Hollywood_Sign_(Zuschnitt).jpg)