Делфи: центар пророчанства и мистерија Питије
Импозантно археолошко налазиште Делфи налази се на преко 550 метара надморске висине, на југозападном обронку планине Парнас, око 10 километара у унутрашњости од Коринтског залива, у централној Грчкој. Древни храмски комплекс Делфи, стар најмање 2700 година, био је познат широм античке Грчке и шире као дом прослављеног Аполоновог пророчишта, грчког бога пророчанства, музике, исцељења и светлости. Један аспект древног пророчишта у Делфима који је фасцинирао научнике, истраживаче и лаике подједнако, јесте природа и узрок трансног стања које је достизала свештеница светилишта, позната као Питија. Постављало се питање да ли је то стање било изазвано жвакањем ловоровог лишћа, водом из оближњег Касталијског извора или испарењима која су се дизала из подземне пећине.
Потрага за узроком транса: од ловора до етилена
Широко је познато да ловорово лишће није халуциногено, а донедавно се сматрало да наводно стање помаме Питије није могло бити изазвано токсичним гасовима који су се дизали из пукотина у земљи, јер ископавања нису пронашла трагове таквих пукотина. Међутим, 2001. године, интердисциплинарни истраживачки тим научника, предвођен геологом Јелом З. де Боером са Универзитета Веслијан, открио је доказе о присуству етилена, потенцијалног халуциногена, у геологији древног храма и оближњим изворима. Тако је тим аргументовао да је тровање етиленом вероватно био узрок Питијиних пророчких трансова. Иако ово ново истраживање представља фасцинантне могућности за порекло Питијиног трансног стања, оно такође оставља нека питања без одговора. Прво је, ако су испитивач и свештеница били лицем у лице у древном Делфима, како су неки истраживачи сугерисали, зашто је само свештеница била погођена овим токсичним гасовима?
Разјашњење природе пророчанстава: против заблуда
Још једна идеја повезана са Питијиним наводним стањем интоксикације је заблуда да је Питија мрмљала некохерентне бесмислице када је била у трансу, које су свештеници морали да тумаче и преобликују у пророчанства. У својој књизи „Делфско пророчиште, његови одговори и операције, са каталогом одговора“ (1981), амерички класични научник Џозеф Фонтенроуз (1903-1986. н.е.) оспорио је ову тезу. Испитујући древне изворе и одвајајући књижевну вештину од Питијиних истинских одговора на упите, Фонтенроуз је открио да су ови одговори давани јасном и прецизном прозом, а сама свештеница је у тим текстовима представљена као она која говори луцидно и својим гласом.
Поседовање Аполона и улога пнеуме
Заиста, као што је Рут Пејдел приметила, Аполоново поседовање је било књижевна норма у класичној Грчкој. Најрелевантнији пример је Касандра, ћерка Пријама и Хекубе из Троје, која је, попут Питије, описана као „поседнута“ Аполоном, док је своја пророчанства изрицала у некој врсти помаме. Једина разлика је била у томе што Касандрина пророчанства никада нису била предодређена да буду поверована. Можда је, дакле, једини утицај на Питијино стање био утицај пнеуме (душа или витални дух, често повезиван у антици са испарењима), не као токсични гас, већ као божанска мудрост или дах Аполона.
Неодговорена питања и алтернативне хипотезе
Коначно, иако ново истраживање о етилену отвара занимљиве могућности, оно такође оставља неколико питања без одговора. Поред већ поменутог питања о искључивом утицају гасова на Питију, важно је размотрити и могућност да је њено измењено стање било самоиндуковано, можда како би се створио утисак објективности приликом давања одговора. Ова перспектива, заједно са Фонтенроузовим оспоравањем тезе о некохерентном мрмљању, сугерише да је Питијина улога била сложенија него што се то досад претпостављало, а њена пророчанства су била артикулисана са већом јасноћом него што је то често представљано у популарним представама.
