Сведочанства из Газе: вапај за разумевањем
Три недавне књиге – „Очи на Гази“ Плестије Алакад, „Писма из Газе“ (зборник уредника Мохамеда Ал-Закзука и Махмуда Алшаера) и „Врата Газе“ Амира Тибона – представљају снажна сведочанства о сукобу у Гази који траје од 7. октобра 2023. године. Ове књиге, написане из првог лица, пружају увид у искуства под нападом, иако се напади разликују. Оне се могу сврстати у жанр сведочења, сличан оном који се користи у комисијама за истину, попут Комисије за истину и помирење у Јужној Африци. Циљ ових наратива није само објашњавање прошлости, већ, како аутор наводи, „могу се боље описати као молбе да се заустави оно што је Међународни суд правде назвао 'вероватним геноцидом' који се дешава у садашњости“.
Плестија Алакад: Очи на Гази
Плестија Алакад, двадесеттрогодишња палестинска новинарка, у својој књизи „Очи на Гази“ доноси сведочанство о смрти и разарању током првих 45 дана рата, пре него што се са породицом преселила у Мелбурн у новембру 2023. Њене приче нису само документовање смрти; оне приказују и аспекте живота у Гази – очување породичних веза, љубави и бриге. Књига је молба да се геноцид заустави, али и прослава палестинског идентитета и омаж животу у Гази. Алакад истиче да се Палестинци често третирају као терористи, што оправдава равнодушност света према њиховом страдању, док је реалност потпуно супротна. Она описује нежне тренутке бриге и саосећања, али и сопствено пропадање, губитак наде и исцрпљеност током „геноцида“ који је променио њену личност.
Писма из Газе: давање лица бројевима
„Писма из Газе“ је збирка 50 прича, песама и фрагмената палестинских писаца који издржавају последњих 20 месеци сукоба. Ова књига је посвећена давању живота бројевима, анимирању губитака како би читаоци могли да разумеју несхватљиво. На пример, психолог Ахмед Мортажа изражава страх да ће постати „туп број“, не желећи да његово име буде сведено на статистику. Приче описују немогућу потрагу за хлебом, чежњу за креветом, и константно зујање дронова. На почетку књиге се наводи да се са два аутора, Саром ал-Асар и Басмом ал-Хор, не може ступити у контакт због прекида комуникација и сталних измештања. Иако књига наглашава људске душе које настоје да избегну рат, а не сам рат, присутност оптужбе је очигледна, иако је политика релативно тиха.
Амир Тибон: Врата Газе и изазов упоређивања бола
Израелски новинар Амир Тибон у својој књизи „Врата Газе“ описује преживљавање напада на кибуц Нахал Оз 7. октобра 2023. године. Његова прича, која се протеже на преко 300 страница, детаљно описује пет сати проведених у сигурној соби са породицом, испреплетена са историјом кибуца и политичким превирањима у Израелу. Тибон критикује израелску десницу која подстиче рат и жели мир, али аутор текста истиче да овај „мир“ може бити сопствено насиље, слично дискурсу помирења у Јужној Африци који је критикован јер је жртве приморавао да се помире са својим губицима. Поређења између Тибонове и Алакадине приче показују неједнакост у условима живота: док је Тибонова породица имала сигурну собу, Палестинцима у Гази није дозвољено да граде такве просторије.
Приче, буђење и заустављање насиља
Приче су моћно средство које одбија да људе сведе на бројеве, позивајући читаоца на идентификацију и разумевање. Као што је Јехиел Динур, преживели из Аушвица, настојао да „пробуди“ свет сведочењем о Холокаусту, тако и ове књиге из Газе настоје да анимирају „немогуће бројеве“ и повежу их са људским искуством. Међутим, иако приче могу изазвати сузе и донације, ретко производе политичке промене. Морални филозоф Раи Гаита описује кајање као „умирање за свет“, сугеришући да је мала смрт неопходна за посматрача који се суочава са патњом других – смрт равнодушности. Ипак, све док свет не „пробуди“ и не заустави „незамисливо разарање“, Јехиел Динур је обећао да ће остати „Каценик 135633“, а „Геноцид Плестије“ ће остати болно сећање на то како геноцид мења човека.
