АДИ ГРАНТХ (панџаби: आदि ग्रन्थ, гурмуки: ਆਦਿ ਗ੍ਰੰਥ; у дословном преводу „прва
књига") најстарије је и најсветије писмо сикског религиозног предања. Уз
њега, сикска заједница познаје и друго свето писмо – Дасам Грантх
(„десета књига"), приписивано десетом гуруу Гобинд Сингху (1666–1708). Ади
Грантх представља антологију средњовековне индијске верске поезије која припада
радикалном крилу бхакти покрета, а његови аутори живели су између дванаестог и
седамнаестог века нове ере. Састављен је 1604. године у Амритсару, под надзором
петог сикског гуруа Арђан Дева, и од тада чини духовно средиште сикске вере,
обреда и заједничког живота.
Назив и значење
Реч грантх (санскрт. грантха,
„веза", „чвор", па отуда „књига" или „рукопис") у индијској
књижевној традицији означава збирку, кодекс или зборник. Придевак ади
(„први", „исконски", „изворни") истовремено указује и на
хронолошко првенство у односу на каснији Дасам Грантх и на онтолошки положај
писма као изворног, изворишног текста сикске вере. После 1708. године, када је
десети гуру Гобинд Синг прогласио Грантх за свог наследника и непосредног
верског вођу заједнице, писмо је добило назив Гуру Грантх Сахиб
(„Господин Учитељ Књига"), под којим је и данас најпознатије у сикској
употреби.
Историјски и духовни контекст: бхакти покрет
Поезија сабрана у Ади
Грантху израсла је из ширег духовног струјања познатог као бхакти покрет, који
је од седмог века нове ере преобразио верски живот индијског потконтинента. У
средишту овог покрета налази се појам бхакти – личне, страствене,
унутарње побожности и предане љубави према Богу, која се супротставља
ритуализму високих каста и метафизичком интелектуализму класичних
веданта-школа. У северној Индији од петнаестог века посебно је заживело тзв. ниргуна
крило бхакти покрета, оно које Божанство схвата као беспојавно, безоблично и
неодредиво, недоступно никаквом ликовном представљању. Управо овом радикалном
струјању припадају песници чија су дела ушла у Ади Грантх: Кабир, Намдев,
Равидас, Шејх Фарид и други, али и сами први сикски гуруи, почев од оснивача
сикизма, Гуру Нанака (1469–1539).
Гуру Нанак је, у духу ниргуна бхактија,
проповедао постојање једног, јединог, нестворивог и беспојавног Бога (Ек
Онкар), који се не може дочарати ни идолима, ни кастинским обредима, ни
строгим аскетским повлачењем из света. Његова порука – „нема ни хиндуиста ни
муслимана" – одражавала је тежњу за духовним јединством с оне стране
конфесионалних разлика, али и оштру критику и хиндуистичког и исламског
формализма његовог времена.
Састављање писма
Још је Гуру Нанак, према предању, скупљао и
записивао сопствене химне, као и стихове ранијих и савремених му
песника-светаца чију је поезију препознавао као сагласну сопственом учењу. Ова
грађа предавана је с колена на колено међу његовим наследницима. Трећи сикски
гуру, Амар Дас (1479–1574), наставио је овај посао: он је не само додао
сопствене химне него и систематски прикупио раштркане рукописе, организујући
грађу према музичким рагама у којима је била намењена певању. Ова
збирка, позната као Готхевалски пути, представљала је непосредни
предложак коначне редакције.
Главну редакторску улогу одиграо је пети гуру,
Арђан Дев (1563–1606), који је 1604. године у Амритсару, духовном средишту
сикске заједнице, окупио сву затечену грађу, додао сопствене химне, проверио
аутентичност приписиваних стихова и сачинио јединствен зборник. Преписивач (ликхари)
био је његов блиски сарадник Бхаи Гурдас Бхала, чувени учењак и сам аутор
тумачења сикске вере. Готов рукопис, познат као Кертарпурски пути, био
је свечано постављен у Хари Мандир (касније познат и као Златни храм) у
Амритсару исте године, а први грантхи (чтец и чувар свете књиге) био је
побожни старешина Баба Будха.
Један од подстицаја за коначно састављање писма
био је и страх Гуру Арђана да би неаутентичне химне, приписиване ранијим
гуруима – посебно од стране супарничке секте Минâса, окупљене око његовог
рођака Притхи Чанда – могле унети забуну у духовни живот заједнице. Тиме је Ади
Грантх од самог почетка имао и улогу мерила правоверја.
Након мученичке смрти Гуру Арђана 1606. године,
његово писмо је претрпело још једну, завршну редакцију. Десети гуру, Гобинд
Синг, додао је 1706. године у Дамдама Сахибу химне свог оца, деветог гуруа Тег
Бахадура (1621–1675), а саму редакцију потом прогласио коначном и затвореном.
Овај облик познат је као Дамдамски пути и представља текст који је данас
канонски прихваћен.
Садржај и устројство
Ади Грантх обухвата нешто мање од 1.430 страница (тачно 1.430 анг, како се Сики страницама вере обраћају
као живом телу Гуруа), на којима је сабрано преко 6.000 химни (шабада).
Текст је исписан гурмуки писмом које је уобличио други сикски гуру, Анад
(Ангад) (1504–1552), а језик је претежно средњовековни санта-баса – мешавина
старог панџабија, бриџ-бхаше, авадхија, синдија, персијског и арапског
вокабулара, што одражава културну разноликост северне Индије тог доба.
Грађа писма организована је на тројак начин:
- Прво, Уводни део садржи кључне литургијске композиције које се свакодневно певају у сикским богослужењима: Џапђи Гуру Нанака (јутарња молитва), Содар и Сохила (вечерње). На самом почетку налази се Мул мантар, темељна теолошка формула сикске вере: „Један је Бог, чије је Име Истина, Творац, без страха, без мржње, бесмртан, нерођен, самопостојан, по милости Учитеља".
- Друго, главни и највећи део писма распоређен је према тридесет једној раги – класичним мелодијским облицима индијске музике, којима су химне намењене да буду певане. Унутар сваке раге химне су сложене према дужини (од краћих шабада ка дужим аштападијама и још дужим чхантовима), а потом према редоследу гуруа – Нанак, Ангад, Амар Дас, Рам Дас, Арђан, Тег Бахадур – и напокон према редоследу песника-светаца (бхагата).
- Треће, Завршни део обухвата разнолике саставе који се не уклапају у рагâму устројство: панегирике дворских бардова (бхатâ), Салок (стихове Кабира и Шејх Фарида који нису ушли у главне циклусе), као и Мундавани и завршни Маркал Гуру Арђана.
Аутори
Поезија Ади Грантха припада тројакој групи
аутора. Прву, средишњу групу чине шест сикских гуруâ-песника: Нанак, Ангад,
Амар Дас, Рам Дас, Арђан и Тег Бахадур. Свака њихова химна означена је кодним
бројем Махала (М1, М2, М3 итд.), при чему сви потписују своја дела
заједничким именом „Нанак", у знак духовног континуитета и једне исте
светлости која се преноси од учитеља до учитеља.
Другу групу чине петнаесторо песника-светаца (бхагата)
бхакти покрета, чија поезија није сикског порекла али је препозната као
сагласна сикском учењу. Међу њима су чувени ткач из Бенареса Кабир (1440–1518),
коме припада највећи број стихова после самих гуруâ; кожар Равидас из Бенареса;
кројач Намдев из Махараштре; муслимански светац Шејх Фарид (1173–1265) из
Панџаба; затим Џајдева, Рамананд, Сурдас, Бени, Дханна и други. Њихово
присуство у светом писму Сикâ одражава суштинску отвореност сикске вере: није
битно ни порекло (ниска или висока каста), ни верска припадност (хиндуисти и
муслимани раме уз раме), ни друштвени положај – битан је једино искрени духовни
доживљај Бога.
Трећу групу сачињавају дворски барди (бхатови),
као и неколико блиских сарадника гуруа (Мардана, Сатта, Балванд), чији вари
и сваијаси прослављају учитеље и њихову поруку.
Теолошко учење
Из стихова Ади Грантха израстаа особена
теолошка визија, утемељена на чврстом монотеизму. Бог (Акал Пурак,
„Бесмртно биће", Вахегуру, „Дивни Учитељ", или просто Нам,
„Име") представља једну, неподељену, беспојавну стварност, која ипак
прожима читав свет (саргун) и истовремено пребива изнад сваког облика (ниргун).
Стварање није лажно ни илузорно, како би се могло сматрати у строжим
монистичким школама веданте, али ни самосвојно: оно је хукам – Божја
воља и његов поредак.
Човек је по своме пореклу побожан, али га хаумаи
(себичност, его) одваја од Бога и веже за круг рађања и умирања (самсара).
Пут ослобођења није аскетско повлачење нити обредно прочишћавање, већ нам
симран – непрестано сећање на Божје Име – у садејству са честитим радом (кират
карна) и делењем са онима који су у потреби (ванд чхакна). Ова
трострука формула чини етичку срж сикског пута. Спасење се не очекује у
некаквом потоњем свету, већ овде и сада, у стању џиван-мукт – живога
ослобођеног.
Ади Грантх изричито одбацује кастински систем,
неједнакост жена, формалистичко идолопоклонство, аскетско самомучење,
празноверице и спољашње обреде лишене унутарње вере, а исто тако и догматичке
претензије било хиндуистичког браманизма, било исламског легализма свога
времена.
Литургијска и обредна употреба
Ади Грантх – Гуру Грантх Сахиб не
сматра се у сикском религиозном осећају обичном књигом, већ живим Гуруом. Према
одлуци Гуруа Гобинда Синга из 1708. године, после његове смрти на престолу
учитељства неће седети ниједна жива особа, већ управо света књига, у којој
пребива светлост свих десеторице гуруа. Сходно томе, Ади Грантх се у сваком
сикском богослужбеном простору – гурдвари – излаже на узвишеном престолу
(такхт) под балдахином (чанани), пред њим се клања до земље, а
изнад њега се маше лепезом (чаур), знак краљевске и духовне власти.
У ткзв. акханд патху, непрекидном читању
целог писма, заједница чита Грантх од почетка до краја у непрекидном низу од
око 48 сати, обично у пригодним приликама – рођењу, венчању, погребу,
годишњици. Свакодневно богослужење подразумева певање одабраних химни (киртан),
читање одломака (хукамнама) и тумачење (катха).
Сикско венчање, познато као Аннанд карађ,
се састоји у томе да младенци четири пута обиђу око Грантха док се пева Лаван
Гуру Рам Даса. Без присуства светог писма не може се обавити ниједан значајан
верски обред.
Превођење и тумачење
Ади Грантх је у целини или у
одломцима преведен на бројне језике – енглески (преводи Макса Артура Маколифа
на почетку двадесетог века, потом Гопал Синга, Манмохан Сингха и других),
хинди, урду, немачки, француски, шпански. Питање преводивости свете књиге,
међутим, остаје осетљиво: сикска заједница се обично залаже за то да у обреду
буде коришћен изворни текст у гурмуки писму, док преводи служе образовним и
личним намерама.
У области сикологије, научно проучавање Ади
Грантха, бави се питањима текстуалне историје, односа према различитим струјама
бхактија, лингвистичке анализе санта-басе, музичке теорије рагâ и хермене утике
сикског учења. Међу значајнијим истраживачима двадесетог века убрајају се В. Х.
Маклеод, Хјуж Мек Леод, Никки-Гуниндер Кор Сингх, Пашаура Сингх и Гуриндер Синг
Манн.
Значај у савременом свету
Ади Грантх данас чини духовно средиште преко двадесет пет милиона Сика широм света, претежно у пенџапском завичају, али и у дијаспори (Уједињено Краљевство, Канада, Сједињене Америчке Државе, источна Африка, Аустралија). Његова порука о једном Богу, једнакости свих људи без обзира на касту, пол и вероисповест, о етици рада и заједничког дељења, и о духовности отвореној за сваког искреног трагаоца за истином, представља један од најзначајнијих доприноса индијске цивилизације општој људској духовној баштини.
