Предлог закона о слободи вероисповести (Dharma Swatantrya Bill) из 2026. године, који је недавно представљен у скупштини Махараштре, уводи до сада најстроже регулативе у Индији по питању верског преобраћења. Најзначајнија и најконтроверзнија одредба овог акта тиче се правног статуса деце рођене у браковима који су настали из „незаконитог” преобраћења. Према овом закону, такво дете ће се законски сматрати припадником религије којој је мајка припадала пре ступања у тај брак или везу. Иако неке друге индијске државе признају право на наслеђивање деци из оваквих заједница, Махараштра иде корак даље експлицитним дефинисањем верског идентитета детета, што представља правни преседан у досадашњој законодавној пракси земље.
Закон предвиђа веома широк и детаљан опис онога што се сматра „незаконитим” преобраћењем, проширујући појам мамљења и принуде ван материјалних оквира. Поред нуђења новца, запослења или бољег животног стила, под недозвољеним утицајем се подразумева и „величање једне религије над другом” или приказивање туђих обичаја и ритуала на штетан начин. Преобраћење је дефинисано тако да укључује чак и претње „божанским незадовољством”, друштвеним бојкотом или било којим обликом психолошког притиска. Такође, закон посебно штити рањиве категорије, попут жена, малолетника и припадника касти са маргине друштва, предвиђајући знатно оштрије казне ако се преобраћење врши експлоатацијом њиховог положаја.
Поступак промене вере, према овом предлогу, постаје дуготрајан административни процес који захтева потпуну транспарентност пред државним органима. Појединац који намерава да промени веру дужан је да поднесе писмено обавештење окружном судији најмање 60 дана унапред, уз достављање личних података и детаља о самој церемонији. Након тога, власти имају овлашћење да спроведу полицијску истрагу како би утврдиле да ли је одлука добровољна. Чак и након саме церемоније, и особа која је променила веру и организатор обреда морају поднети додатне изјаве у року од 60 дана, а уколико се ови рокови не испоштују, преобраћење се пред законом може прогласити неважећим.
Казнене одредбе су изузетно строге и предвиђају затворске казне до седам година и високе новчане износе до 500.000 рупија за први прекршај, док се за повратнике предвиђа до десет година затвора. Свако преобраћење две или више особа истовремено дефинише се као „масовно преобраћење” и повлачи са собом строже санкције. Важно је напоменути да терет доказивања пада на особу која је извршила или организовала преобраћење; она мора на суду доказати да није било преваре, принуде или мамљења. Осим тога, уколико се утврди да је брак склопљен искључиво ради промене вере, надлежни суд га може прогласити ништавним, док се институцијама које помажу „незаконита” преобраћења могу укинути дозволе за рад и државна помоћ.
Упркос строгим рестрикцијама, закон садржи и одредбе које имају за циљ заштиту социјалних права погођених појединаца и деце. Одељак 5 предлога закона јасно наводи да ће деца рођена у таквим заједницама задржати право на наслеђивање имовине оба родитеља према важећим законима о наслеђивању, као и право на издржавање. Старатељство над децом по правилу остаје мајци, осим ако суд не одлучи другачије у специфичним околностима. Држава такође преузима обавезу рехабилитације жртава присилног или преварног преобраћења, нудећи им помоћ у одржавању и правну заштиту, чиме покушава да балансира између ригидне контроле верских прелазака и заштите основних егзистенцијалних права грађана.
