Свети Петар и порекло хришћанских апокрифа
Свети Петар заузима кључно место у хришћанској традицији као „стена” на којој је изграђена Црква, а Католичка црква га сматра првим папом. Према познатом предању, Петар је у Риму страдао мученичком смрћу захтевајући да буде разапет наопако, сматрајући се недостојним да умре на исти начин као Христос. Међутим, ова специфична прича не налази се у библијским канонима, већ потиче из „Дела Петрових”, текста који се класификује као апокрифни. Сама реч „апокриф” на старогрчком значи „скривен” и користи се за списе који нису део званично одобреног скупа породица светих књига. Иако формално ван канона, ови текстови су вековима обликовали хришћанску побожност и уметност, пружајући драгоцен увид у теолошка интересовања и праксе раних хришћана и Јевреја.
Разлика између великог и малог „А” у терминологији
У науци о религији важно је разликовати термин „Апокрифи” (писан великим словом) од општег појма апокрифа. Када се пише великим словом, он се односи на специфичан скуп јеврејских текстова који су присутни у католичким и православним Библијама, али су искључени из већине протестантских издања након реформације у 16. веку. Ови списи, попут књига о Јудити, Сираху или Макавејцима, били су изузетно цењени у древном јудаизму, иако нису ушли у састав Танаха (јеврејске Библије). Прича о Празнику светлости, Хануки, директно потиче из Књига о Макавејцима, што наглашава њихов историјски и религијски значај. Док су за протестантске реформаторе попут Мартина Лутера ови текстови били корисни али не и богонадахнути, за православне и католичке вернике они су и данас интегрални део канона.
Хришћански апокрифи и алтернативна јеванђеља
Појам апокрифа малим словом односи се на ширу групу хришћанских књига које нису уврштене у Нови завет. Док званични канон садржи 27 књига, укључујући четири јеванђеља и Дела апостолска, рани хришћани су створили мноштво других списа. Међу њима се издваја „Јеванђеље по Томи”, збирка Исусових изрека која не описује његову смрт, као и „Јеванђеље по Марији” (Магдалени), које сугерише посебну блискост између Исуса и његових следбеница. Постоје и „апокрифна дела” која проширују приче о апостолима, попут „Дела Текле”, која говоре о жени проповедници, као и бројна писма и апокалиптични текстови који додају детаље о Исусовом страдању и васкрсењу, попуњавајући празнине које званични текстови остављају отвореним.
„Фан фикција” антике: Јеванђеља о детињству
Један од најзанимљивијих начина да се разумеју хришћански апокрифи јесте да се посматрају као својеврсна „фан фикција” новозаветних прича. Будући да канонска јеванђеља готово ништа не говоре о Исусовом одрастању, „јеванђеља о детињству” су настала како би задовољила радозналост верника. У „Томином јеванђељу о детињству”, млади Исус је приказан како користи своје божанске моћи на необичне, па чак и застрашујуће начине – оживљава птице од глине, прекорева учитеље, па чак и кажњава своје вршњаке. Ови текстови осликавају како су ране заједнице покушавале да докуче природу Исусовог божанства и човештва пре него што је он започео своју јавну мисију, нудећи маштовите одговоре на питања која су тадашње вернике највише заокупљала.
Спор и дуготрајан процес канонизације
Процес стварања библијског канона није био тренутан нити је одлучен на једном гласању, већ се развијао споро кроз циркулацију и јавно читање текстова. Кључни фактор у одабиру била је теологија; рани хришћани су водили жустре дебате о природи Христа, а црквени великодостојници су често одбацивали текстове који се нису уклапали у оно што је постајало православна доктрина. Ипак, границе су дуго биле флуидне. На пример, Codex Sinaiticus, један од најстаријих комплетних преписа Новог завета из 4. века, садржи и два апокрифна текста: „Јермин пастир” и „Варнавину посланицу”. Утицај апокрифа остао је снажан кроз средњовековну уметност, где су сцене из неканонских списа често красиле базилике и олтаре, а интересовање за ове „скривене” приче не јењава ни у савременом добу.
0 Коментари