ШТА ЧИТАТИ? Уређење хришћанског ума. Карл Барт и теолошка рационалност

The Ordering of the Christian Mind. Karl Barth and Theological Rationality, By: Martin Westerholm, 240 Pages, Hardcover, Published By: Oxford University Press, Published: January 2016

Морално утемељење хришћанског ума код Карла Барта

Мартин Вестерхолм, ученик чувеног Џона Вебстера, у својој књизи „Уређење хришћанског ума” пружа изузетан допринос разумевању теолошке рационалности кроз призму мисли Карла Барта. Насупрот честим критикама да је Барт непријатељски настројен према људском субјекту, Вестерхолм показује да Бартова теологија заправо нуди снажан подстицај за савремени хришћански рад. Кључна теза књиге је да Барт не посматра хришћански ум кроз неутралне епистемолошке категорије, већ кроз фундаментално моралне термине. Познање Бога за Барта није питање незаинтересованог разума који вага могућност откривења, већ је ствар слушања и послушности. Тиме се тежиште помера са сувопарног питања о постојању божанства на квалитативно питање о томе шта значи за створење да познаје свог Творца унутар односа који дефинише Света Тројица.

Благодат као претпоставка истинског познања

Вестерхолм убедљиво побија тврдње да Бартово наглашавање божанске трансценденције деградира људски разум. Напротив, морално преобликовање питања познања претпоставља уздизање створења кроз благодат оправдања и освећења. Познање Бога овде није тек интелектуално прихватање чињеница, већ представља „ноетичку страну” доктрине о освећењу. Спекулативно и дистанцирано знање о Богу заправо понижава и Творца и створење, јер покушава да досегне божанску стварност апстраховано од Божијег господства. Према Вестерхолму, Барт сматра да признање Бога као Господа не значи губитак слободе, већ управо напредак у истинској хришћанској слободи. Оваква рационалност је дубоко духовна и окретање послушности заправо омогућава људском уму да функционише у свом пуном, благодаћу обновљеном капацитету.

Континуитет између Павла и Анселма у Бартовој мисли

Кроз анализу Бартовог тумачења Посланице Римљанима и његовог каснијег бављења светим Анселмом Кентерберијским, Вестерхолм указује на дубоки континуитет у развоју овог теолога. Иако се ова два периода често сматрају различитим, аутор показује да Барт доследно користи и Павла и Анселма како би артикулисао поредак теолошког ума као део ширег учења о хришћанском животу. Вестерхолмово читање открива Барта који је много ближи традицији Анселма, па чак и Томе Аквинског, него што се то обично признаје. Књига успешно доказује да је Барт теолог који ради унутар црквене традиције, а не против ње, нудећи савременој систематици поуздан водич кроз сложена питања односа вере и разума. Ово дело не само да исправља историјске неправде према Барту, већ служи као битан ресурс за сваког ко промишља о обнови теолошког мишљења данас.