Питање власништва и колонијално наслеђе
Дебате о реституцији културних објеката често почињу једноставним питањем: ко је стварни власник? У колонијалном контексту, одговор је ретко јасан јер су историје набавке често непотпуне, спорне и записане искључиво из европске перспективе. Законска документација, тамо где постоји, углавном одражава неједнаке односе моћи, а не обострани пристанак. Због тога се многи захтеви за повратак добара не могу решити само кроз право, већ захтевају дубље преиспитивање моралне одговорности према заједницама порекла и њиховој духовној повезаности са предметима које су створиле људске руке.
Поу Хинематиоро као живи предак
Случај поврата резбареног дрвеног стуба (поу) Хинематиоро из Универзитета у Тибингену заједници Маори на Новом Зеланду илуструје процес заснован на културним вредностима. За народ Те Аитанга-а-Хауити, овај предмет није тек историјски артефакт или уметничко дело, већ материјално присуство претка, високорангиране лидерке Хинематиоро. У маорској логици, то је „таонга“ – благо које поседује сопствену животну силу и захтева ритуални однос. Када се поу вратио у домовину 2019. године на привремену позајмицу, дочекан је сузама и загрљајима, као рођак који се вратио кући након два и по века одсуства.
Тајанствени пут до Немачке
Није могуће прецизно утврдити како је ова драгоценост доспела у Европу, али је извесно да је 1769. године однета на броду „Ендевор“ током прве експедиције Џејмса Кука. Могућности су бројне: од даривања и размене до присилног одузимања или крађе. Европски извори не пружају јасне доказе, а недостатак документованог насиља не може се узети као доказ добровољног преноса. Предмет је 1937. године доспео у етнолошку збирку Универзитета у Тибингену, а његов прави идентитет откривен је тек деведесетих година прошлог века помоћу цртежа из Британске библиотеке.
Реституција као плод сарадње и поверења
Одлука о трајном повраћају предмета није резултат сукоба, већ дугогодишње сарадње између Универзитета и племена Хауити. Иако према немачком грађанском закону универзитет није био правно обавезан да врати поу, кључну улогу одиграло је јачање међусобног поверења кроз заједничке изложбе. Овај чин показује како институције могу преузети одговорност за своју улогу у колонијалној производњи знања. Реституција овде престаје да буде правно питање поседа и постаје чин признавања егзистенцијалне везе заједнице са својим наслеђем.
Морални императив изнад закона
Случај Хинематиоро поставља фундаментално питање: да ли духовни и друштвени значај објекта треба да претегне над нерешеним правним аргументима? У контекстима где су докази о колонијалној аквизицији двосмислени, реституција се мора водити политичким и институционалним одлукама које уважавају достојанство изворних заједница. Признавање духовне и родбинске везе са наслеђем једини је начин да се превазиђу историјске хијерархије. На тај начин, повратак светих објеката постаје пут ка исцељењу и правди, чувајући дух и животну снагу удахнуту у културно стваралаштво народа.
0 Коментари