Аристотелов изазов савременом празновању Дана заљубљених
Дан заљубљених се традиционално везује за скупоцене поклоне, пребукиране ресторане и јавно показивање привржености кроз грандиозне гестове. Многи осећају притисак да управо на овај дан материјално „докажу” своју љубав, али за античког грчког филозофа Аристотела (384–322. пре н. е.), овакав приступ представља потпуно неразумевање природе љубави. За њега права љубав није интензивна страст која експлодира једном годишње, већ постојана посвећеност која помаже вољеној особи да постане најбоља верзија себе кроз свакодневну бригу. У свом капиталном делу „Никомахова етика”, Аристотел објашњава да је љубав вештина која се не заснива на пролазном афекту, већ на изградњи заједничког добра и врлине.
Љубав према себи као темељ истинског односа
Једна од најзанимљивијих Аристотелових теза јесте да човек прво мора научити да воли себе како би могао истински да воли друге. Ово не треба бркати са савременим нарцизмом; за Аристотела, волети себе значи желети и подстицати сопствено добро, радити на својој безбедности и уживати у сопственом друштву и сећањима. Тек када човек постане пријатељ самом себи, он може свог партнера третирати као „другог себе”. Тај процес проширења љубави ка другоме значи да срећу, болове и потребе вољене особе доживљавамо као своје сопствене, што представља највиши степен људске повезаности.
Пет корака ка савршеној љубави
Аристотел дефинише љубав кроз пет кључних компоненти које превазилазе физичку привлачност. Прво, потребно је промовисати добробит партнера једнако као сопствену. Друго, неопходно је радити на његовој сигурности. Треће, партнерство подразумева уживање у заједничком времену и дељењу интересовања. Четврто, жеље морају бити рационалне и усмерене ка „лепом и племенитом животу” испуњеном врлином. На крају, пети корак је отворено дељење радости и патње; вољена особа није објекат власништва, већ део заједничког живота који је нераскидив, попут прста који припада руци.
Љубав као пријатељство и вештина самоизградње
За Аристотела, љубавници су пре свега најбољи пријатељи који једно другом чувају леђа и међусобно се подржавају. Он сматра да је велики „црвени аларм” у вези ако партнер не брине о вашим осећањима онолико колико брине о својим, без обзира на то колико су скупи његови поклони. Љубав за њега није пасивно осећање које нас обузима, већ активна пракса која захтева вештину и сталан рад на себи. Добар љубавник се непрестано усавршава и постаје бољи човек управо ради вољене особе, стварајући окружење у којем обоје извлаче оно најбоље једно из другог.
Трајни доказ љубави кроз време и праксу
Прави доказ љубави, према Аристотелу, није ништа што се може купити новцем, већ спремност да некога волите једнако добро као што волите себе, што захтева време и дугогодишње вежбање. Позивајући се на познату изреку да „једна ласта не чини пролеће”, филозоф сугерише да једна магична ноћ не може заиста показати дубину наше љубави. Уместо на скупе руже и једнократне гестове, Аристотел нас усмерава на тихи, свакодневни рад на карактеру и узајамном поштовању, јер је истинска срећа плод дуготрајног неговања врлине унутар заједничког живота.
0 Коментари