Шта је „нада“ представљала у хришћанској историји и шта би могла да значи сада

Завршетак Јубиларне 2025. године и порука папе Лава XIV

Папа Лав XIV званично је затворио врата базилике Светог Петра 6. јануара 2026. године, чиме је формално окончана Света година Ватикана, коју је његов претходник Франциско прогласио под мотом „Ходочасници наде”. Иако је овај јубилеј најављен још 2022. године са намером да подстакне вернике на будућност отвореног духа и поверења након пандемије, сама 2025. година била је обележена изузетним превирањима широм света, укључујући војни сукоб у Украјини, глад у Гази и пораст насиља у Сједињеним Државама. У свом завршном говору на јубиларној миси, папа Лав XIV позвао је хришћане да у посетиоцу препознају ходочасника, а у странцу ближњег, наглашавајући да истинска нада лежи у изградњи мостова и међусобном дијалогу, чак и у временима општег очаја.

Антички корени наде кроз Елпис и Спес

Хришћанско поимање наде обликовано је како јудејским коренима, тако и специфичним одбијањем грчко-римске политеистичке културе, иако су ове традиције имале своје персонификације овог појма. У старогрчкој митологији, песник Хесиод је још у осмом веку пре нове ере писао о божанском духу Елпис (Нада), која је остала у Пандориној кутији након што су из ње изашла сва зла овог света, симболишући оно што човечанству преостаје као утеха. С друге стране, стари Римљани су поштовали наду као мању богињу по имену Спес, али је њена улога била примарно заједничка и политичка, представљајући колективну наду Римске републике или подршку полубожанским царевима, о чему сведоче храмови подигнути у њену част и њени прикази на римском новцу.

Повезујућа снага наде у Хебрејским списима

За монотеистички јудаизам, нада није била спољни божански дух већ људска реакција на Божија обећања, често изражена речју „тиквах”, која означава унутрашњи став поверења заснован на претходним Божијим делима. Књига о Јову пружа снажан пример овог концепта, где праведник Јов, упркос губитку деце, богатства и здравља, бива подстакнут да не клоне духом већ да истраје у нади верујући у Божију мудрост и милост. Псалми такође често помињу наду као позив души да у тишини чека Господа, док пророци попут Јеремије описују Бога као „наду Израела”, позивајући народ да се одрекне идолопоклонства и своју снагу пронађе у повратку библијским учењима.

Нови завет и три хришћанске врлине

Иако се у Јеванђељима реч нада користи ретко, она је имплицитно присутна кроз елементе вере и поверења, док Посланице апостола Павла садрже бројне референце на хришћанску наду у Бога кроз Исуса Христа. Павле у Посланици Римљанима тврди да нас „нада не постиђује”, јер је љубав Божија изливена у наша срца, чиме нада постаје активна снага која омогућава издржљивост током животних потешкоћа. У својој Првој посланици Коринћанима, Павле истражује однос између духовних дарова и заједно са вером и љубављу (агапе) дефинише наду као једну од три највеће хришћанске врлине, постављајући темељ за вековна размишљања теолога о природи ове духовне дисциплине.

Значај наде у савременом свету 2026. године

Савремени свет на прагу 2026. године суочава се са кризом смисла која захтева реинтерпретацију традиционалних вредности, што је папа Лав XIV препознао настављајући мисију започету током јубиларне године. Његов позив на бег од ефикасности која људе своди на потрошаче представља покушај да се хришћанска нада преточи у конкретну друштвену акцију и присутност за друге, без обзира на њихову различитост. Док је папа Франциско отворио врата јубилеја под мотом наде, Лав XIV их је затворио са опоменом да је права сврха тог духовног путовања способност препознавања сапутника у сваком човеку, сугеришући да се истинска нада у 2026. години мора манифестовати кроз дијалог и изградњу заједништва упркос свим глобалним изазовима.