ШТА ЧИТАТИ? Дубоки пантеизам. Ка новом трансцендентализму

Deep Pantheism. Toward a New Transcendentalism, By: Robert S. Corrington, 142 Pages, Hardcover, Published By: Lexington Books, Published: December 2015

Критика дубоког пантеизма

Роберт С. Корингтон у свом делу „Дубоки пантеизам” покушава да артикулише пантеистичку теологију и психологију, ослањајући се на концепте „природе која ствара” (nature naturing) и „створене природе” (nature natured), при чему природи приписује вољу, али не и свест. Аутор критике сматра да Корингтон не успева да убеди читаоца у корисност свог рада, јер занемарује заједницу особа унутар које се развија сопство, производећи тако неадекватну психологију која се фокусира на појединца као пуку тачку равнотеже природних сила. Оваква поставка ствара пасиван однос између човечанства и унитарне природе, што је у директној супротности са активношћу уметничких генија које Корингтон велича.

Етички проблеми и романтичарски индивидуални херој

Значајан део критике усмерен је на Корингтоново игнорисање етичких импликација, нарочито с обзиром на фашистичке симпатије његових интелектуалних ментора попут Хајдегера и Јунга. Романтичарска идеализација „херојског уметника” изван друштва и валоризација узвишеног могу водити ка опасним концептима попут „расно несвесног”, што је историјски било повезано са антидемократским покретима. Аутор истиче да су естетски импулси аморални и да мистицизам, као елитизација искуства, нема шта да понуди практичним питањима правде, закона и друштвеног живота, већ може деловати антиномијски и корозивно на заједницу.

Социолошки контекст и заблуда о генију

Критика наглашава да уметност и њено уважавање нису апстрактне суштине, већ производи културног капитала и друштвеног контекста који су често класно детерминисани. Корингтоново игнорисање социолошке и историјске димензије чини његов аргумент некохерентним, нарочито у светлу савремених сазнања о сексуалном недоличном понашању моћних креативаца, што јасно показује да уметнички гениј није гарант моралности. Уместо романтичарског заноса архетиповима који могу водити ка деструкцији, аутор заговара живот у којем је разум у равнотежи са емоцијама, а мистично искуство друштвено обликовано и информисано, а не детерминишуће за људско деловање.