Религија у Аустралији

Главни град: Канбера; Највећи град: Сиднеј (метрополитанска област), Мелбурн (урбано подручје)

Национални језик: енглески

Етничке групе: 67,56% Аустралијанци, 3,9% Британци, 3,9% Кинези, 3,39% Индијци, 2,34% Абориџини, 2,2% Новозеланђани, 1,19% Арапи, 1,15% Вијетнамци, 1,12% Италијани и 13,25% остали

Религија (попис 2021): 9.887.000 (38,9%) без религије, 5.075.900 (20%) католици, 2.496.300 (9,8%) англиканци, 1.751.400 (7,3%) неизјашњени, 1.350.000 (5,3%) остали хришћани, 813.400 (3,2%) муслимани, 684.000 (2,7%) хиндуисти, 673.300 (2,7%) Уједињена црква у Аустралији, 615.800 (2,4%) будисти, 535.500 (2,1%) православци, 425.400 (1,7%) остале нехришћанске религије, 414.900 (1,6%) калвинисти, 347.300 (1,4%) баптисти и 259.800 (1,1%) пентикосталци

Влада: федерална парламентарна уставна монархија

Становништво (процена за 2026): 27.840.775

Религијска слика Аустралије прошла је кроз драматичну трансформацију од британског насељавања 1788. године, када су протестантске деноминације попут англиканизма успоставиле културну доминацију, до данашњег стања које карактерише убрзана секуларизација и изражен плурализам. Према попису из 2021. године, хришћанство је и даље највећа групација са 43,9 процената (пад са 52,1 процената из 2016), при чему католици чине 20, а англиканци 9,8 процената становништва, док је број особа без религије нагло порастао на 38,9 процената, што је скоро двоструко више у односу на 2001. годину. Истовремено, нехришћанске вере чине око 10 процената популације, где је хиндуизам најбрже растућа група са порастом од 55 процената услед имиграције, праћен исламом (3,2%) и будизмом (2,4%), док аутохтони староседеоци, који чине 3,2 процента становништва, чувају своје традиције „времена снова” (Dreamtime) често их преплићући са хришћанством. Иако Устав Аустралије кроз члан 116. гарантује слободу вероисповести и забрањује успостављање државне цркве, утицај организоване религије у друштву слаби, што се огледа у мањој посећености службама, упркос томе што око 55 процената грађана и даље потврђује веру у Бога, чиме се наглашава све већи јаз између личне духовности и институционалне припадности.

Историјски развој

Пре европске колонизације 1788. године, духовни живот Аустралије био је обележен изузетном разноликошћу преко 250 језичких група Абориџина и острвљана Торесовог мореуза. Срж абориџинске духовности чинило је „Време снова” (Dreaming) – безвремени метафизички оквир који повезује стварање предела, друштвене законе и тотемску припадност природи. Долазак Прве флоте 1788. године увео је хришћанство као доминантну религију, при чему је англиканизам био превлађујући међу званичницима, док су католицизам донели углавном ирски осуђеници. Већ први попис из 1828. забележио је 70% протестаната и 24% католика, а до федерације 1901. године хришћанство је постало готово универзално са 96,4% заступљености, постављајући темеље правног и моралног оквира државе.

Током прве половине 20. века, хришћанске цркве су консолидовале свој утицај кроз разгранат систем школа, болница и социјалних служби, одржавајући високу стопу идентификације од око 96%. Након Другог светског рата, политика масовног усељавања донела је преко два милиона миграната, што је значајно ојачало католичку заједницу (на 25,7% до 1966. године) и увело православље као релевантан фактор услед доласка Грка и Југословена. Овај период карактерише и екуменска сарадња протестантских деноминација, што је 1977. године кулминирало стварањем Уједињене цркве Аустралије, док су нехришћанске мањине и особе без религије до почетка седамдесетих остале на самој маргини друштва.

Након напуштања политике „Беле Аустралије” седамдесетих година, миграција из Азије и са Блиског истока суштински је променила верску слику земље. Док је хришћанство почело да бележи нумерички пад, нехришћанске религије су порасле са 0,8% у 1971. на чак 10% у 2021. години, при чему је хиндуизам постао најбрже растућа група (пораст од 55% између 2016. и 2021). Паралелно са диверсификацијом, секуларизација је постала доминантан тренд; категорија „без религије” је са скромних 6,7% у 1971. години скочила на 38,9% у 2021. години, премашивши стопе припадности појединим хришћанским деноминацијама и приближивши се укупном броју свих хришћана (43,9%).

Данашњи религиозни пејзаж Аустралије обликован је слабљењем традиционалних веза, нарочито међу млађим генерацијама рођеним након 1980. године, где преко 50% особа не исповеда никакву веру. Недељна посећеност црквама пала је на испод 20% међу верницима, што се приписује институционалном неповерењу након скандала о злостављању и културном заокрету ка индивидуализму. Иако организована религија губи на друштвеном значају, мањинске заједнице одржавају виталне институције, док држава кроз Устав и даље балансира између заштите верских слобода и закона против дискриминације. Пописни подаци јасно показују инверзну путању: док хришћанство опада услед модернизације и научне писмености, верски мозаик се допуњује кроз глобалну миграцију, стварајући друштво које је истовремено изразито секуларно и мултиконфесионално.

Демографски профил

Попис становништва из 2021. године потврдио је да хришћанство остаје најбројнија религија у Аустралији са 43,9% (11,1 милион људи), али је забележен значајан пад у односу на 52,1% из 2016. године. Истовремено, категорија „без религије” нагло је порасла на 38,9% (9,9 милиона људи), што јасно указује на убрзану секуларизацију друштва. Унутар хришћанског корпуса, католицизам је најзаступљенији са 20%, док англиканизам чини 9,8% популације. Са друге стране, нехришћанске религије бележе константан раст услед имиграције, па тако ислам данас чини 3,2%, хиндуизам 2,7%, а будизам 2,4% становништва.

Дугорочни трендови и пројекције показују да је хришћанство од 1971. године изгубило скоро половину свог удела (са 86% на 43,9%), док се број особа без религије у истом периоду скоро шестоструко повећао. Очекује се да ће до 2051. године категорија „без религије” обухватати чак 52,5% популације, док ће хришћанство опасти на око 30%. Ове промене су вођене сменoм генерација, где млађе групе показују знатно мању наклоност ка институционалној вери, док имиграција из Азије и са Блиског истока одржава виталност мањинских вера попут хиндуизма, који је порастао за чак 55% у последњих пет година.

Демографска динамика открива да различите верске групе имају различите стопе фертилитета, што утиче на будућу структуру становништва. Муслимани имају највећу стопу рађања са 20,5 рођених на 1.000 становника, док код особа без религије та стопа износи 14,5. Иако секуларни део популације има нижи природни прираштај, он се најбрже шири кроз формално напуштање хришћанских деноминација. Насупрот томе, ислам и хиндуизам расту комбинованим дејством већег броја деце по породици и снажног миграционог прилива, будући да преко 93% припадника ових група чине људи рођени у иностранству.

Регионално посматрано, верска припадност значајно варира међу савезним државама, па је тако Тасманија највише секуларизована са 50% становништва без религије, док су Квинсленд и Северна Територија задржали јача хришћанска упоришта. Нехришћанске вере су изразито концентрисане у великим урбаним центрима попут Сиднеја и Мелбурна, где се насељавају заједнице из Индије, Пакистана и Либана. Етничка позадина је кључни фактор, где су филипински досељеници главни ослонац католичког раста, док мигранти из Индије готово у потпуности покрећу експанзију хиндуизма и сикизма у метрополитанским областима Аустралије.

Хришћанство

Према попису из 2021. године, хришћанство у Аустралији чини 43,9% становништва, при чему је римокатолицизам највећа појединачна деноминација са 20% (5,1 милион верника), док англиканизам, који је историјски доминирао до средине 20-ог века, сада заузима 9,8% (2,5 милиона). Остале значајне групе укључују Уједињену цркву Аустралије, православне цркве са око 540.000 припадника, као и презвитеријанце, баптисте и пентикосталце. Док су традиционалне протестантске заједнице забележиле оштар пад, пентикосталне и евангелистичке групе показују већу отпорност, а православне заједнице одржавају стабилност захваљујући континуираној имиграцији из Грчке, Русије и са Блиског истока.

Хришћанске деноминације су поставиле темеље аустралијског образовања, здравства и социјалне заштите још у колонијалном периоду, попуњавајући празнине које држава тада није могла да покрије. Католички редови, попут Сестара Светог Јосифа које је суосновала Мери Макилоп, омогућили су бесплатно образовање сиромашнима, док је Војска спаса увела систематичан социјални рад који траје и данас кроз склоништа и помоћ у катастрофама. Ова улога се наставила и у савременом добу, где хришћанске организације попут Mission Australia управљају великим бројем недржавних школа, болница и добротворних установа, пружајући виталне услуге које допуњују државне напоре у борби против бескућништва и сиромаштва.

Оштар пад хришћанске идентификације са 76,4% у 1971. на 43,9% у 2021. години приписује се слабљењу међугенерацијског преноса вере, већем степену образовања и урбанизацији која подстиче секуларизам. Поверење у институције додатно је нарушено скандалима о злостављању деце, док културни заокрет ка индивидуализму доводи до тога да се млађи од 40 година масовно изјашњавају као особе без религије. Ипак, појављују се противтрендови у виду раста пентикосталних цркава које привлаче младе и имигранте харизматичним богослужењима, као и кроз стабилан број прелазака одраслих из секуларизма у хришћанство, што сугерише прелаз са „културолошког” на посвећеније, активније исповедање вере.

Аврамске вере изван хришћанства

Јеврејска заједница у Аустралији вуче корене још од Прве флоте 1788. године, међу чијим путницима је било најмање осам Јевреја, док је прва формална синагога освећена 1833. године у Сиднеју. Након Другог светског рата, број припадника се значајно повећао доласком преживелих у Холокаусту, а касније и досељеницима из Египта, Јужне Африке и бившег Совјетског Савеза, што је заједницу учинило претежно ашкенаском, али са значајним сефардским елементима. Према попису из 2021. године, јеврејска популација процењена је на 116.967 особа (0,46% становништва), од којих чак 94% живи у великим урбаним центрима попут Мелбурна и Сиднеја. Заједница одржава око 50 дневних школа и бројне институције попут Велике синагоге у Сиднеју, иако се суочава са изазовима асимилације и ниском стопом фертилитета.

Ислам се у Аустралији први пут појавио кроз контакте са трговцима из Индонезије у 18. веку, али стално насељавање почиње 1860-их доласком гонича камила из Авганистана и Британске Индије, који су подигли прве џамије у унутрашњости земље. Након Другог светског рата, заједница је нагло порасла доласком миграната из Турске и Либана, а касније из Пакистана и Авганистана, па је на попису 2021. забележено 813.392 муслимана, што чини 3,2% популације и представља пораст од скоро 35% у односу на 2016. годину. Данас заједницу опслужује преко 300 џамија и исламских центара концентрисаних у предграђима Сиднеја и Мелбурна, а пројекције указују да би до 2050. године муслимани могли чинити између 5 и 6 процената становништва Аустралије.

Бахаи вера је у Аустралију стигла 1920. године доласком брачног пара Дан из Сједињених Држава, који су своја учења проширили по свим државама до Другог светског рата, што је 1934. године довело до формирања Националне духовне скупштине. Значајан симбол ове вере је бахаи храм у Сиднеју, завршен 1961. године, који са својих девет бетонских крила представља један од осам континенталних храмова овог типа у свету. Иако је заједница током 20. века расла и укључивала бројне имигранте и аутохтоно становништво, према попису из 2021. године број верника је благо опао на 13.989 особа (око 0,05% популације). Заједница данас остаје фокусирана на образовање, борбу против предрасуда и пројекте друштвеног развоја, упркос бројчаној стагнацији усред ширих секуларних трендова.

Дармичке и источне религије

Хиндуизам је у Аустралију стигао током 19. века преко индијских радника на плантажама и гонича камила, али је његов прави успон почео тек након укидања рестриктивне политике „Беле Аустралије” 1970-их година. Према попису из 2021. године, хиндуизам је забележио незапамћен пораст од 55% у односу на 2016. годину, достигавши 684.002 верника, што га чини најбрже растућом великом религијом у земљи. Већина Хиндуса је концентрисана у урбаним деловима Новог Јужног Велса и Викторије, где се налазе и импозантни верски објекти попут храма Шри Венкатешвара у Хеленсбургу, једног од највећих на јужној хемисфери.

Будизам заузима четврто место по бројности са 615.800 припадника (2,4% становништва), а његово ширење је махом резултат имиграције из земаља попут Вијетнама, Кине и Тајланда. Први трагови будизма везују се за кинеске раднике током златне грознице средином 19. века, док је значајна експанзија уследила након 1975. године са таласом избеглица из Вијетнама. Данас у Аустралији постоје све три главне гране будизма – махајана, теравада и вађрајана – а најзначајнији духовни центар је храм Нан Тиен код Волонгонга, изграђен у традиционалном кинеском стилу као највећи будистички комплекс у овом делу света.

Сикизам и ђаинизам такође бележе раст, при чему су Сики једна од најдинамичнијих верских заједница са 210.400 припадника према последњем попису. Њихово присуство датира још из 1840-их, а данас су препознатљиви по мрежи од преко 50 гурдвара (храмова) широм земље, где се кроз традиционалне кухиње (лангар) промовише служење заједници. Џаинизам је бројчано знатно мањи са 5.851 верником, али је активно усмерен на очување принципа ненасиља (ахимса) и вегетаријанства, што се огледа у подизању специфичних храмова попут оног у Севен Хилсу и изградњи првог мермерног дерасара у Мелбурну.

Аутохтоне духовне традиције

Традиционална духовност аустралијских Абориџина почива на концепту „Времена снова” (Dreaming), који представља свеобухватни метафизички оквир за разумевање стварања света, природних закона и моралних кодекса. Кроз приче о прецима који су обликовали пејзаж и удахнули живот природи, успостављене су дубоке тотемске везе које појединце и кланове везују за специфичне животиње, биљке или природне појаве, обавезујући их на заштиту и очување екосистема. Знање о овим духовним стазама преноси се путем „песама путева” (songlines) које служе као усмена карта континента, док се кроз церемоније попут короборија (corroborees) – које укључују плес, певање и осликавање тела – обнавља животна снага земље и потврђује припадност заједници. Овакав анимистички поглед на свет наглашава нераскидиву повезаност човека, духова предака и територије, где људско деловање директно утиче на одржавање космичке равнотеже.

Долазак британских колонизатора 1788. године и проглашење концепта terra nullius донели су трагичне последице по аутохтону духовност, јер је насилно одузимање земље прекинуло везу са светим местима неопходним за вршење обреда. Кроз рестриктивне законе и политику присилног одузимања деце – познату као „Украдене генерације” – систематски је сузбијано преношење језика и ритуала, док су мисионари често уништавали свете предмете промовишући хришћанство. Преокрет је наступио тек у другој половини 20. века, нарочито након пресуде „Мабо против Квинсленда” из 1992. године којом је коначно одбачена правна фикција о ненасељеној земљи и признато право на „нативни наслов” (native title). Савремени напори за оживљавање традиције фокусирани су на повратак светих предмета, ревитализацију језика и образовање под вођством староседелаца, што је на попису из 2021. године потврђено кроз повратак јасном идентификовању са изворним абориџинским религијама.

Нерелигиозност и секуларизам

Број Аустралијанаца који се изјашњавају као особе без религије доживео је драматичан успон са 6,7% у 1971. на чак 38,9% у 2021. години, чиме је ова категорија надмашила хришћанство као појединачно најбројнији одговор на попису. Овај тренд је првенствено вођен унутрашњим културолошким променама и сменoм генерација, будући да је скоро 78% нерелигиозних грађана рођено у Аустралији, а међу млађима од 40 година овај проценат прелази половину популације. Главни узроци леже у слабљењу породичне социјализације кроз веру, већем степену образовања и паду поверења у традиционалне институције услед бројних скандала, мада пописна идентификација не значи увек потпуни атеизам, јер многи појединци задржавају лична духовна уверења без формалне припадности цркви.

Унутар ове велике групе налазе се атеисти, агностици, хуманисти и они који су равнодушни према организованој религији, при чему истраживања сугеришу да већина нерелигиозних заправо нема теистичка убеђења. Секуларне организације, попут Атеистичке фондације Аустралије и Рационалистичког друштва, активно заговарају строго раздвајање цркве и државе, укидање верских изузећа у законима и промоцију научног метода уместо догме. Ове групе су значајно допринеле видљивости секуларизма кроз јавне кампање пред попис, подстичући грађане да се изјасне у складу са својим стварним убеђењима. Иако Устав Аустралије гарантује верске слободе, све већа активност ових удружења у јавној сфери усмерена је на потпуно уклањање религиозних симбола и заклетви из парламента и државних школа, одражавајући реалност друштва које се све више ослања на рационализам.

Правне и уставне димензије

Члан 116. Устава Аустралије представља кључну баријеру федералној власти у успостављању државне религије или ограничавању слободе вероисповести, али се у судској пракси тумачи веома уско, што држави омогућава да индиректно помаже верске институције, попут финансирања приватних школа. За разлику од САД, ова одредба не гарантује апсолутну одвојеност цркве и државе већ служи као уставни лимит на законодавну моћ парламента, док појединачне савезне државе нису обавезане овим чланом и имају сопствене законе и повеље о људским правима. Кроз пресуде попут оне у случају „DOGS” (1981) или „Kruger” (1997), Високи суд је потврдио да Члан 116. не поништава извршне акције или законе са индиректним верским последицама, што ствара прагматичан систем у којем су верске праксе у јавном животу, попут молитви у парламенту, дозвољене све док не представљају присилно наметање вере.

Сукоби између верских слобода и антидискриминационих закона постали су нарочито интензивни након легализације истополних бракова 2017. године, посебно у сектору образовања и запошљавања. Верске институције уживају одређена изузећа која им дозвољавају да бирају особље у складу са својом доктрином, али случајеви попут отпуштања рагбисте Израела Фолауа због библијских цитата на друштвеним мрежама показали су рањивост појединаца који изражавају верске ставове у секуларном окружењу. Напори да се усвоји савезни Закон о верској дискриминацији до 2025. године остали су у застоју због дебата о томе да ли би такав закон угрозио права ЛГБТК+ заједнице, док државе попут Тасманије и Викторије све више сужавају верска изузећа у здравству и социјалним услугама, доводећи до правних спорова око аутономије верских заједница.

Иако је богохуљење (blasphemy) формално укинуто на савезном нивоу 1995. године, оно је донедавно опстало као застарели део обичајног права у Викторији и Јужној Аустралији, мада без успешних кривичних гоњења још од 1919. године. С друге стране, одредбе о светогрђу (sacrilege), које предвиђају строже казне за кривична дела почињена у верским објектима, и даље су на снази у појединим државама; у Јужној Аустралији је за овај прекршај прописана максимална казна доживотног затвора, што је најоштрија санкција у кривичном праву те државе. Иако су ови закони наслеђени из британског права и ретко се примењују — као у случају провале у цркву из марта 2025. године — они изазивају оштре критике секуларних организација које сматрају да верска осећања не би смела имати привилегован положај у модерном, плуралистичком правосуђу.

Друштвене улоге 

Верске организације имају огроман утицај на аустралијски образовни и здравствени сектор, при чему недржавне школе, углавном католичке и независне протестантске, исламске или јеврејске, образују око 36% ученика. Ове институције добијају значајна државна средства — преко 19 милијарди долара годишње — што им омогућава да у наставу интегришу верске вредности уз поштовање националних стандарда. У сектору социјалне заштите и здравства, Католичка црква је највећи недржавни пружалац услуга са 75 болница и преко 550 домова за старе, док англиканске и друге хришћанске агенције предводе борбу против бескућништва и пружају помоћ породицама. Ове организације испоручују више од половине свих социјалних услуга невладиног сектора у земљи, чиме директно попуњавају празнине у државном систему и одржавају друштвену кохезију кроз локализоване програме помоћи.

Политика мултикултурализма, која је званично усвојена 1970-их, трансформисала је Аустралију из англо-хришћанског друштва у државу са богатим верским плурализмом, где нехришћанске вере данас чине 10% популације. Међуверски дијалог постао је кључни алат државне политике за очување друштвене стабилности, нарочито кроз рад тела као што је Аустралијски национални дијалог хришћана, муслимана и Јевреја. Иако државни органи, попут Министарства унутрашњих послова, подржавају верске слободе и једнакост, глобални конфликти, попут рата у Гази 2023–2024. године, повремено изазивају напетости и пораст антисемитизма и исламофобије. Ови изазови тестирају оквире мултикултуралне кохезије, откривајући потешкоће у балансирању између заштите групних верских идентитета и потребе за широм друштвеном интеграцијом.

Након легализације истополних бракова 2017. године, Аустралија се суочила са озбиљним правним и етичким сукобима између верских слобода и нових социјалних норми о сексуалности и родном идентитету. Кључна тачка спорења су верска изузећа у Закону о сексуалној дискриминацији, која дозвољавају верским школама да при запошљавању дају предност верницима или отпуштају особље чије понашање противречи њиховој доктрини. Случај рагбисте Израела Фолауа, који је отпуштен због библијских цитата на друштвеним мрежама, изазвао је жучне дебате о томе да ли уговорне обавезе могу бити изнад уставних слобода изражавања вере. Додатни притисак на верске заједнице донели су државни закони о забрани „пракси конверзије” у Викторији и Новом Јужном Велсу, које верске групе критикују као прешироке јер потенцијално криминализују чак и добровољно верско саветовање или заједничку молитву, стављајући секуларне норме изнад слободног исповедања вере.