Абазини (самоназиви: Абаза, Ашува или Ашкарува) су староседелачка северозападнокавкаска етничка група пореклом са Северног Кавказа, која данас претежно насељава руску Републику Карачајево-Черкезију и Ставропољску покрајину. Говоре абазинским језиком, који припада абхаско-абазинској грани северозападнокавкаске породице језика и карактерише се сложеним полисинтетичким глаголским структурама, те није међусобно разумљив са суседним черкеским језицима упркос бројним културним сродностима. Према попису из 2020. године, у Русији живи око 41.874 Абазина, који су по вероисповести сунитски муслимани, након што су примили ислам у 17. и 18. веку потиснувши раније хришћанске утицаје, али уз задржавање паганских елемената у фолклору и обичајима. Њихова историја је дубоко обележена отпором руском империјалном освајању током Кавкаског рата (1817–1864), што је кулминирало масовним егзодусима — познатим као мухаџирство — који су преполовили њихову популацију и довели до стварања значајне дијаспоре у Турској, Јордану и Сирији. Антрополошки сврстани у балкано-кавкаски тип, Абазини негују патрилинеарне кланове, усмену епику и борилачке традиције сличне својим абхаским и черкеским сродницима, мада се данас суочавају са притисцима језичке асимилације и недостатком јединственог политичког ентитета.
ИСТОРИЈА
Абазини своју етногенезу везују за античка племена Абазга која су насељавала источну обалу Црног мора, а археолошки налази сродних група у басену Кубана датирају још из 3. миленијума пре нове ере, чинећи их једним од најстаријих аутохтоних народа Кавказа. Кроз историју су формирали моћну Краљевину Абазгију у 8. веку, али су под притиском међуплеменске динамике и суседних Черкеза и Кабардинаца почели постепено пресељавање са јужних падина на северне делове планинског венца у периоду од 13. до 17. века, успостављајући заједнице у басенима река Зеленчук и Кубан. Њихова судбина драстично је промењена током Кавкаског рата (1817–1864), када су пружили жесток герилски отпор руској империјалној експанзији, што је резултирало огромним људским жртвама (процењује се да су руски губици на целом фронту премашили 500.000 војника) и катастрофалним демографским последицама по саме Абазине. Након пораза у одлучујућој бици код Кбааде 1864. године, руска политика „спржене земље” и присилне депортације довеле су до масовног егзодуса (мухаџирства), тако да је од прератне популације од око 45.000 Абазина у земљи остало свега 10.000, док су остали страдали или избегли у Османско царство где су се суочили са стопом смртности већом од 50% услед болести и глади. Током совјетске ере, Абазини су прошли кроз процесе колективизације, седентаризације и језичке русификације, али су ипак забележили демографски опоравак са око 10.000 на 25.000 људи до средине 1980-их, да би 1957. године били административно уједињени у оквиру Карачајево-Черкеске Аутономне Области. У постсовјетском периоду, упркос краткотрајном покушају проглашења независне Абазинске Републике 1991. године, њихов политички живот се одвија унутар Карачајево-Черкезије где према попису из 2020. године живи 41.874 Абазина (око 8,1% популације републике). Данас су напори заједнице усмерени на културно очување кроз Светски конгрес Абазина (основан 1992) и борбу против асимилације, настојећи да кроз дигиталне платформе и ревитализацију кланских обичаја сачувају свој специфичан идентитет упркос демографском паду у последњој деценији.
ДЕМОГРАФИЈА
Према пописним подацима из 2021. године, у Русији живи 41.793 Абазина, што представља благи пораст у односу на претходне деценије и указује на демографску стабилност ове мањине на Северном Кавказу. Највећа концентрација становништва је у Карачајево-Черкеској Републици, где их има 37.664, од чега већина насељава Абазински дистрикт чинећи 87,6% локалне популације (око 15.343 људи). Остатак руске популације насељава Ставропољску покрајину (4.470) и мање заједнице у Кабардино-Балкарији и Адигеји (око 659 особа), углавном у руралним планинским пределима где се баве пољопривредом и сточарством. На глобалном нивоу, укупан број Абазина процењује се на око 72.000, захваљујући бројној дијаспори која је настала током егзодуса мухаџира у 19. веку. Турска је дом највеће дијаспоре са проценама које варирају од 14.000 самоидентификованих појединаца до чак 150.000 људи абазинског порекла, распоређених у преко 230 села у провинцијама попут Ескишехира и Самсуна. Мање, али историјски значајне заједнице од по неколико хиљада људи опстају у Јордану, Сирији и Египту, где су потомци избеглица често заузимали високе војне положаје у Османском царству, док се савремена економска дијаспора од неколико стотина појединаца формирала у Европи и Северној Америци.
ЈЕЗИК
Абазински језик припада абхаско-адигејској (северозападнокавкаској) грани севернокавкаске породице језика и блиско је повезан са абхаским и черкеским језицима, као и са изумрлим убихским језиком. Фонолошки, овај језик је изузетно специфичан јер поседује огроман инвентар од преко 60 консонаната (укључујући ејективе и фарингале), док има свега два основна самогласника, што је типична асиметрија за језике Кавказа. Граматички је полисинтетички, што значи да глаголи кроз бројне префиксе и суфиксе у оквиру једне речи кодирају субјекат, објекат и просторне односе, чиме се често замењује потреба за посебним заменицама. Постоје два главна дијалекта: тапантски, који се говори у 10 села и служи као основа за књижевни језик, и ашкарски, заступљен у 3 села. Писани стандард је успостављен 1923. године првобитно на латиници, да би 1938. године била уведена ћирилица са 71 словом, која је и данас у употреби. Иако у Русији има око 37.831 изворних говорника (према подацима из 2010. године) и статус званичног језика у Карачајево-Черкезији, УНЕСКО га класификује као „дефинитивно угрожен” језик. Главни ризици су слабљење преношења на млађе генерације услед доминације руског језика у медијима и градовима, као и брза асимилација дијаспоре у Турској (око 10.000 говорника) где језик нема институционалну подршку. Да би се спречио нестанак језика у наредне две генерације, организације попут фондације „Алашара” покренуле су 2021. године програме за проширење школске наставе и дигиталну документацију фолклора.
РЕЛИГИЈА
Исламизација Абазина представља сложен историјски процес који је трајао од 17. до 19. века, током којег је сунитски ислам ханафијског мезхеба постепено потиснуо раније хришћанске и паганске традиције. Пре примања ислама, Абазини су били под јаким византијским и грузијским хришћанским утицајем, али су под дејством османских трговаца, суфијских мисионара (нарочито накшбандијског реда) и геополитичких притисака коначно прихватили нову веру. За већину абазинских кланова, ислам је постао кључни елемент идентитета и идеолошког отпора против руске империјалне експанзије током 19. века. Данас су Абазини претежно сунитски муслимани који се придржавају пет стубова ислама, али је њихова религијска пракса дубоко прожета синкретизмом — спојем исламских норми и древних претхришћанских обичаја. Тако се, на пример, током Рамазана припремају традиционална јела попут халиве, а поштовање према светим гајевима (khadzhi) и даље опстаје у фолклору као наслеђе паганизма. Совјетска ера донела је деценије државног атеизма које су ослабиле институционалну религију, али је након 1991. године дошло до значајне обнове верског живота, изградње џамија и јачања утицаја званичних исламских институција, попут Духовне управе муслимана Карачајево-Черкезије. Иако секуларизам и даље има снажан утицај на свакодневни живот, постоји видљив тренд међу млађим генерацијама ка строжем тумачењу ислама, што понекад ствара тензије са старијима који негују традиционалне, синкретичке облике побожности. Упркос верској припадности, Абазини негују кавкаску традицију толеранције, коегзистирајући са православним хришћанима у мултиетничким срединама без значајних међуверских сукоба.
ГЕНЕТСКА И ФИЗИЧКА АНТРОПОЛОГИЈА
Генетичка истраживања потврђују да Абазини показују снажан континуитет са праисторијским популацијама северозападног Кавказа, што се огледа у високим фреквенцијама аутохтоних хаплогрупа ипсилон-хромозома (Y-ДНК) као што су G2a (заступљена са око 58%) и J2 (заступљена са око 36%). Ове хаплогрупе су карактеристичне за домородачко становништво које у овој регији борави још од бронзаног доба. Истраживања у Карачајево-Черкезији показују да индекс ендогамије (склапања бракова унутар заједнице) износи 0,60, док су миграциони параметри веома ниски, што је омогућило очување изворног генетичког фонда упркос бурним историјским догађајима у 19. веку. Занимљиво је да Абазини показују већу генетичку блискост са Черкезима (Адигејцима и Кабардинцима) него са Абхазима, са којима деле лингвистичке корене. Ово се објашњава вековном географском близином и високом стопом међуетничких бракова са Черкезима (34,4%).
КУЛТУРА И ДРУШТВО
Традиционална економија Абазина вековима се заснивала на екстензивном сточарству, пре свега на узгоју оваца, говеда и коња, што је било употпуњено сезонским миграцијама ка планинским пашњацима Кавказа. Осим сточарства, значајну улогу имало је терасасто воћарство (јабуке, крушке, лешници) и пчеларство, док је друштвена структура била организована кроз строге патрилинеарне кланове. Ова подела на два главна огранка — Ашува (шест подкланова) и Ашкарува (седам подкланова) — диктовала је формирање села, расподелу ресурса и одбрамбени савез, где су се одлуке доносиле консензусом унутар савета стараца према обичајном праву познатом као адет. Културно наслеђе Абазина нераскидиво је везано за Нартски еп, циклус херојских песама и легенди који потиче још из бронзаног доба. Ове приче, које се преносе усмено уз пратњу традиционалних инструмената попут апјартса, славе јунаке као што је Сосруко, симбол физичке снаге и заједништва. Еп служи као морални кодекс и историјски архив народа, промовишући вредности као што су гостопримство и ратничка част. Фоклор је богат и етиолошким митовима који објашњавају природне појаве, а многе приче показују изненађујуће паралеле са древним евроазијским и америчким предањима, што указује на корене старе преко 16.000 година. Традиционални начин живота одражава се и у одевању и исхрани. Мушка ношња обухвата препознатљиву черкеску са џеповима за барутне патроне, шубару (папаха) и бодеж (кинџал), док жене носе дуге везене хаљине са сребрним накитом чији мотиви често означавају кланску припадност. Кухиња је богата месом и млечним производима, са специјалитетима попут кебаба на абазински начин, домаћих кобасица од јагњетине и разних врста сирева. Породични односи су изразито конзервативни и патријархални, са јасно дефинисаним родним улогама — мушкарци су задужени за јавне послове и сточарство, док су жене фокусиране на домаћинство и очување породичне части. Иако савремени услови у градовима доносе промене, у руралним пределима Карачајево-Черкезије и даље се строго поштује егзогамија (забрана брака унутар клана) и ауторитет старијих.
0 Коментари