Моћ античке македонске војске и улога коњице
Македонска војска краља Филипа II и Александра Великог остала је упамћена као једна од најсупериорнијих војних сила античког света првенствено захваљујући савршеној синергији пешадије и коњице. Док је фаланга својим непробојним штитовима и дугим копљима представљала стабилан центар војске иновативна употреба тешке коњице омогућавала је извођење одлучујућих маневара који су сламали непријатељске линије чак и у срцу моћног Персијског царства. Ова елитна коњица позната као хетајри била је кичма македонске ратне машинерије а њена обука и тактичка примена постали су темељ за проучавање војне вештине кроз векове јер је Александар успео да комбинује масивну снагу пешадијског блока са брзином и окретношћу коњаника на начин који до тада није виђен на бојиштима.
Строга селекција и друштвене вредности регрута
Стварање овако моћне силе почивало је на законској обавези сваког кантона македонског краљевства да обезбеди одређен број војника сразмерно броју становника при чему је процес селекције био изузетно ригорозан и усмерен на одабир само физички и ментално најспремнијих мушкараца. Посебни официри су вршили регрутацију фалангита који су морали бити здрави и без порока попут пијанства а право на војну службу имали су земљорадници, сточари и занатлије док су ослобођеници и трговци често били искључени ради очувања специфичног друштвеног склада. Од сваког регрута се очекивало да редовно посећује гимназију и пролази кроз тешке тестове издржљивости све до тридесете године живота чиме се осигуравало да језгро војске чине људи врхунских атлетских способности који су спремни да поднесу све напоре дуготрајних ратних похода у различитим климатским и теренским условима.
Сурова обука и овладавање сарисом
Основни део обуке македонског пешадинца био је усмерен на потпуно овладавање сарисом, дугим копљем од преко четири метра које је због своје тежине и дужине захтевало огромну снагу и прецизност при руковању. Војници су под вођством искуснох ветерана непрестано увежбавали кретање у фаланги јер је та формација захтевала апсолутну дисциплину, беспрекорну послушност и координацију свих чланова како би остала несаломљива пред непријатељским налетом. Филип II је увео бруталне методе јачања војника приморавајући их да носе тешке вреће брашна током маршева дугих и по педесетак километара како би се навикли на ношење комплетне опреме оклопа и залиха хране кроз планине, шуме и поља припремајући их за борбу на било којој врсти терена.
Изградња јединства кроз књижевност и униформе
Осим физичке спремности краљеви су велику пажњу поклањали психолошкој припреми и моралном јединству војске користећи Хомерова дела попут Илијаде и Одисеје како би међу војницима учврстили осећај патриотизма, солидарности и оданости круни. Епске приче о херојству и цени коју доносе сујета и себичност служиле су као едукативно средство за изградњу карактера а увођење униформи додатно је појачало осећај припадности целини која је већа од појединца. Овакав приступ омогућио је да војник престане да буде лојалан само свом родном месту или кантону и да свој идентитет потпуно веже за македонског краља постајући део заједнице која делује као један организам вођен истом идејом и вољом за победом.
Хетајри као елитна оштрица македонске силе
Најпрестижнији део војске чинили су хетајри односно краљеви пратиоци који су сматрани првом правом ударном коњицом у Европи способном да јуриша директно на збијене редове непријатељске пешадије. Ови коњаници бирани су међу аристократијом али и међу обичним људима који су заслужили краљево поверење а њихова обука би почињала већ у четрнаестој години уз приступ најбољим коњима и најквалитетнијем оружју попут ксистона и кривих мачева за блиску борбу. Снага и лојалност ове елитне гарде најбоље су се показали у бици код Херонеје где је млади Александар предводио коњицу у кључном пробијању непријатељских редова потврђујући тиме надмоћ реформисане македонске војске над грчким градовима-државама и отварајући пут ка незапамћеним освајањима која су променила мапу тадашњег света.
0 Коментари