Егзистенцијална претња и поуке из Венецуеле
Анализа тренутног положаја иранског режима указује на то да се врховни вођа Али Хамнеи суочава са најозбиљнијом егзистенцијалном претњом од оснивања Исламске Републике пре скоро пола века јер комбинација спољног војног притиска и унутрашње нестабилности ствара неодржив амбијент за опстанак теократије. Хамнеијев положај је додатно отежан чињеницом да су његови некада моћни регионални савезници и прокси групе попут Хезболаха и Хута значајно ослабљени или потпуно онеспособљени за војну интервенцију у корист Техерана док истовремено иранска економија тоне у колапс изазван санкцијама и дубоком економском кризом. Недавна америчка операција у Венецуели и хватање Николаса Мадура служе као брутално подсећање иранском руководству да су Сједињене Државе под Трамповом администрацијом спремне да употребе директну војну силу ради промене режима што потпуно мења калкулацију ризика у очима иранских стратега.
Унутрашњи фронт и америчка солидарност са демонстрантима
Унутрашњи немири и масовни протести који су поново преплавили улице иранских градова због корупције и лоших животних услова представљају унутрашњи фронт који режим све теже контролише нарочито након директних упозорења из Вашингтона. Председник Доналд Трамп је јасно поручио да ће сваки покушај насилног сузбијања демонстрација изазвати жесток одговор САД што практично ставља Хамнеија у пат позицију где би сурова репресија могла бити директан повод за страну интервенцију а уздржаност би могла омогућити демонстрантима да уруше систем изнутра. Визуелни докази о сукобима на Великом базару у Техерану почетком јануара 2026. године потврђују да је интензитет народног незадовољства достигао критичну тачку која угрожава безбедносни апарат и подрива легитимитет револуционарног система.
Геополитичка изолација и војна инфериорност
Геополитичка изолација Ирана постаје очигледна када се анализирају војни капацитети и недостатак поузданих државних савезника спремних на војни ризик јер су Русија и Кина баш као и у случају Венецуеле показале да нису вољне да уђу у директан сукоб са Америком ради спасавања једног аутократског режима. Након дванаестодневног рата у јуну 2025. године ирански војни и нуклеарни капацитети су озбиљно деградирани а Израел активно наставља са припремама за нову фазу операција како би спречио било какву обнову атомског програма. У таквој војној несразмери Техеран нема реалну шансу да успостави одвраћање конвенционалним средствима јер је економски исцрпљен и технолошки инфериоран у односу на комбиноване снаге Израела и Сједињених Држава које сада показују јединствену вољу за радикалним потезима.
Три Хамнеијева избора и ризик од нуклеарне ескалације
Пред Хамнеијем су сада само три тешка пута од којих сваки носи огромне ризике по његову личну и политичку будућност а то су потпуна капитулација пред америчким захтевима за обуставу нуклеарног програма, очајнички јуриш ка изградњи нуклеарне бомбе или коначно бекство из земље. Покушај да се у кратком року произведе нуклеарно оружје готово сигурно би био детектован од стране обавештајних служби што би моментално покренуло разарајућу војну кампању усмерену на моментално свргавање режима док би попуштање Трампу могло бити протумачено као слабост која би само додатно охрабрила унутрашњу опозицију. Хамнеијево занемаривање упозорења која су му упутили амерички званичници попут Марка Рубија подсећа на грешке које је направио Мадуро верујући да Америка неће ићи до самог краја у својим намерама.
Неизвесна будућност и крај једне ере
Коначни исход ове кризе вероватно ће бити формирање Ирана без Хамнеија јер су структурне противречности режима и притисак спољних фактора постали превелики да би се решили традиционалним методама опстанка кроз репресију и прокси ратове. Ако врховни вођа не покаже до сада невиђену уздржаност према протестима и не одустане од својих нуклеарних амбиција вероватноћа директног војног сукоба који би окончао владавину ајатолаха постаје готово извесна у блиској будућности. Иронија историје лежи у томе што је режим који је деценијама користио реторику пркоса сада суочен са силом којој не може да се супротстави и народом који га више не признаје чиме се завршава једно поглавље блискоисточне историје које је дефинисало протеклих четрдесет и шест година.
0 Коментари