НАРОДИ СВЕТА. Албанци

Албанци су етничка група староседелаца западног Балкана, чија се главна популација налази у Албанији (око 2,5 милиона) и на Косову (преко 1,4 милиона), уз значајне мањине у Северној Македонији, Црној Гори и Србији, те дијаспору која броји неколико милиона људи широм Европе и САД, чиме се укупна глобална популација процењује на 7 до 10 милиона. Албански језик представља јединствену грану индоевропске породице без блиских живих сродника, а генетичке студије указују на примарно порекло од бронзанодобних и римских популација западног Балкана, што сугерише континуитет са предсловенским становницима упркос каснијим примесама. Иако је теорија о илирском пореклу кључни део националног наратива, она остаје научно непотпуна због недостатка лингвистичких доказа, док се развој језика више везује за палеобалканске супстрате. Верски су подељени између сунитског ислама (наслеђе османске владавине), православља, католицизма и бекташизма, али савремени подаци показују снажан тренд секуларизма и пад идентификације са организованом религијом. Културни идентитет обликован је кодексом части беса, гостопримством и традиционалним племенским законима (канун) који су историјски регулисали крвну освету, док фигуре попут Скендербега у 15. веку симболизују отпор османској експанзији. Данас, албански утицај на регион карактерише снажна дијаспора чије дознаке помажу економији, књижевни доприноси Исмаила Кадареа и континуирано залагање за суверенитет Косова, мада се поједини сегменти заједнице суочавају са критикама због повезаности са организованим криминалом и етничким национализмом који повремено изазива тензије у окружењу.

ЕТНОНИМ И ПОРЕКЛО

Етимологија имена Албанаца сеже до Птоломејеве Географије из 150. године н. е., где се помиње илирско племе Albanoi и њихово седиште Albanopolis у близини данашње Кроје. Византијски извори из 11. века, попут историчара Михаила Аталијата, бележе их под именима Albanoi и Arbanitai као учеснике у побунама против Цариграда. Егзоним „Арбанаси” доминирао је у византијским и словенским контекстима, док се данашњи ендоним Shqiptarë (они који говоре јасно) појавио у 14. веку, постепено потискујући старије облике. Хипотеза о илирском пореклу, која Албанце види као директне потомке староседелаца из гвозденог доба, ослања се на географско преклапање и статус албанског језика као палеобалканског изолата, иако недостају чврсти лингвистички докази због фрагментарности илирских записа. Археолошка истраживања откривају градска насеља племена попут Тауланата и Билиона, али указују и на снажну романизацију током 1. века н. е. и касније словенске миграције (6–7. век) које су донеле етничку хибридизацију. Генетичке студије потврђују ову сложену генезу: доминантне Y-хромозомске хаплогрупе су E-V13 (27–35%), J2b-Z600 (15%) и R1b-BY611 (12–14%), које имају дубоке корене у бронзанодобном Балкану и показују континуитет са античким илирским узорцима. Аутосомални подаци показују да савремени Албанци вуку око 70% порекла од становника западног Балкана из гвозденог доба, док преосталих 10–20% чини словенска примеса пристигла између 6. и 9. века. Антрополошки, Албанце карактерише брахикефални лобањски индекс (84,59), што их сврстава у шири медитеранско-балкански морфолошки континуиум.

ЈЕЗИК

Албански језик представља потпуно независну грану индоевропске породице језика, чију је припадност овој групи научно дефинисао филолог Франц Боп 1854. године. Као једини преживели изданак своје лозе, албански чува архаичне индоевропске корене, али показује и снажне палеобалканске супстратне утицаје, што се огледа у специфичној лексици за флору и фауну која нема сродника у другим језицима. Језик карактеришу мешовите centum-satem особине и сложен систем палатализације, док савремени стандард користи 36 слова латиничног писма усвојеног на Конгресу у Манастиру 1908. године. Лингвистички се дели на два главна дијалекта: гегијски (северно од реке Шкумбин) и тоскијски (јужно), при чему је тоскијски дијалекат послужио као основа за стандардизацију извршену 1972. године. Ова подела је довела до фонолошких разлика попут ротацизма у тоскијском (прелазак интервокалног н у р), док гегијски чува назалне вокале. Кроз историју, албански је асимиловао бројне позајмљенице из латинског, словенских језика, грчког и турског, али је задржао своју јединствену морфолошку структуру, што га чини кључним за разумевање балканског језичког савеза (sprachbund).

ИСТОРИЈА

Током 4. века, територија данашње Албаније била је део римске дијецезе Илирикум. Романизовани потомци илирских племена чинили су већину руралног становништва, док су градови попут Дирахијума (Драч) били хришћански центри. Продор Визигота, Хуна и Острогота у 4. и 5. веку изазвао је пустошење низија и повлачење становништва у утврђене планинске пределе. Словенске сеобе у 6. и 7. веку суштински су измениле демографију; док су Словени асимиловали или потиснули становништво у равницама (што потврђује словенска топонимија), прото-албанске заједнице су опстале у изолованим северним и централним планинама, задржавши свој језички изолат. Прва документована албанска политичка јединица, Кнежевина Арбанон, настала је око 1190. године под породицом Прогони. Након периода српске превласти под царем Стефаном Душаном у 14. веку, долази до успона феудалних породица попут Топија, Балшића и Музака. Најзначајнији отпор османској експанзији пружио је Ђурађ Кастриот Скендербег, који је 1444. године формирао Љешку лигу. Упркос десетинама победа над бројнијом турском војском, након његове смрти 1468. године албанске одбрамбене линије су попустиле, а Круја и Скадар су пали под османску власт до 1480. године, што је покренуло процес исламизације. Исламизација је била постепен процес подстакнут економским повластицама и избегавањем пореза попут џизје. До 17. века, већина Албанаца је прихватила ислам, често кроз хетеродоксни бекташијски ред који је био близак јаничарима. Унутар османског система, Албанци су остварили значајну моћ, дајући преко 30 великих везира, попут породице Ћуприли. Истовремено, појављују се и полуаутономни владари као што је Али-паша Тепеленски, који је почетком 19. века из Јањине владао великим делом Епира и јужне Албаније, изазивајући централну власт султана. Албански национални препород (Rilindja) кулминирао је формирањем Призренске лиге 1878. године, као одговор на могућност поделе територија насељених Албанцима између Србије и Црне Горе након Конгреса у Берлину. Албанија је прогласила независност 28. новембра 1912. у Валони, усред Првог балканског рата. Лондонска конференција (1913) признала је нову државу, али су велики делови територија са албанском већином, попут Косова и делова Македоније, припали суседним државама. Ахмет Зогу је 1928. прогласио монархију, учврстивши власт уз италијанску помоћ, што је касније олакшало фашистичку окупацију 1939. године. Након Другог светског рата, Енвер Хоџа је успоставио један од најстрожих стаљинистичких режима на свету. Албанија је прошла кроз радикалну колективизацију, бруталне чистке "Сигуримија" и потпуну изолацију од истока и запада. Режим је 1967. прогласио Албанију првом атеистичком државом, а изграђено је преко 173.000 бункера због параноје од инвазије. Комунизам је пао 1992, али је транзиција обележена крахом пирамидалних штедионица 1997, што је изазвало грађанске немире и међународну интервенцију. На Косову је 1990-их дошло до сукоба између ОВК и југословенских снага, што је 1999. резултирало НАТО бомбардовањем и успостављањем међународне управе. Косово је једнострано прогласило независност 2008. године. Данас, Албанија и Косово теже ЕУ интеграцијама, али се суочавају са корупцијом, засталим дијалогом Београда и Приштине и масовном емиграцијом. До 2025. године, Албанија бележи велики одлив становништва, са преко 1,2 милиона грађана у иностранству, док се регионална стабилност и даље ослања на подршку НАТО-а и посредништво ЕУ у решавању преосталих етничких спорова.

ДЕМОГРАФИЈА

У Албанији етнички Албанци чине 91% становништва, што према попису из 2023. године износи око 2,19 милиона људи, са највећом густином у Тирани која броји преко 900.000 становника. На Косову они чине 91,8% популације, односно око 1,45 милиона људи према подацима из 2024. године, док су у суседним државама присутни као значајне мањине: у Северној Македонији их има 446.245 (24,3%), у Црној Гори 30.978 (4,97%), а у Србији (углавном у Прешевској долини) између 90.000 и 100.000. Емиграциони таласи, изазвани економским крахом 1990-их и корупцијом у 2010-им, довели су до тога да преко 1,2 милиона грађана Албаније (44% популације) живи у иностранству, при чему су Италија (500.000–600.000), Грчка, Немачка и САД главна чворишта дијаспоре. Дознаке из дијаспоре чине критичан део економије, просечно око 8,5% до 11,7% БДП-а, али масован одлив младих и образованих изазива озбиљан „одлив мозгова“. Савремени демографски изазови су алармантни: стопа фертилитета у Албанији пала је на 1,35, а на Косову на 1,55, што је далеко испод нивоа за замену становништва, док медијална старост од 36,3 године указује на убрзано старење нације.

РЕЛИГИЈА

Пре османског освајања Албаније 1479. године, територије су биле претежно хришћанске: југ је био под утицајем византијског православља, док је север био упориште римокатолицизма. Исламизација је текла постепено током 17. и 18. века, вођена економским подстицајима попут ослобађања од пореза (џизја) и избегавања девширме (данак у крви), што је довело до стварања муслиманске већине до средине 17. века. Посебну улогу одиграо је суфијски ред бекташија, који је својим синкретизмом олакшао прелаз руралном становништву. Радикалан преокрет догодио се 1967. године када је режим Енвера Хоџе прогласио Албанију првом атеистичком државом на свету, затворивши преко 2.000 верских објеката и забранивши сваку верску праксу до 1990. године. Савремени подаци из пописа 2023. године у Албанији показују значајан пад верске идентификације: сунитски муслимани чине 45,86%, бекташије 4,81%, католици 8,38%, а православци 7,22%, што је први пут у два века да муслимани нису апсолутна већина. Насупрот томе, на Косову се према попису из 2024. године 93,5% становника изјаснило као муслимани. Ипак, пракса остаје претежно номинална због деценија државног атеизма, а секуларизам је дубоко укорењен у уставима обе земље. Иако су после пада комунизма спољни утицаји из заливских земаља покушали да уведу радикалније форме ислама, већина заједнице је задржала традиционалну толеранцију, што потврђује и чињеница да међурелигијски бракови чине око 21,6% свих заједница.

КУЛТУРА И ДРУШТВО

Традиционална друштвена организација Албанаца дубоко је укорењена у племенским структурама које се значајно разликују између севера и југа. Код Гега на северу, основна јединица је фис — патрилинеарни клан који потиче од заједничког мушког претка и функционише као егзогамна заједница са заједничком имовином и колективном одговорношћу за одбрану. На југу, код Тоска, преовладавао је систем бајрака, где су поглавице (бајрактари) управљали територијалним јединицама под полуфеудалним утицајем Османлија. Док север карактеришу дубоке крвне линије, југ је развио плиће патрилинеарне везе (3–4 генерације), фокусирајући се више на економску хијерархију и власт велепоседника над закупцима. Друштвени живот северних племена вековима је регулисао Канун Леке Дукађинија, зборник обичајног права који садржи 1.262 члана. Централни и најконтроверзнији аспект Кануна је ђакмарја (gjakmarrja) или крвна освета, која обавезује породицу на реваншизам ради очувања части. Иако је Канун предвиђао и посредовање старешина или новчану накнаду, циклуси насиља су опстали до данас; процењује се да је у 2025. години преко 700 албанских породица и даље заробљено у овим сукобима, због чега мушкарци често не напуштају своје домове ради безбедности. Насупрот освети стоји беса — неприкосновена реч части и обећање заштите, која се сматра светим примирјем и гарантује сигурност чак и непријатељу. Албанска кухиња је спој пастирске традиције и медитеранских утицаја, са снажним печатом османског наслеђа. Национално јело је Таве коси (Tavë kosi), запечена јагњетина са пиринчем и јогуртом, док су бурек и лакрор (слојевите пите са сиром, спанаћем или луком) свакодневни становници трпезе. У планинским пределима исхрана се често допуњује самониклим биљем попут кадуље и коприве. Материјална култура је препознатљива по:

Ћилимима: Ручно ткани вунени теписи са геометријским мотивима (орлови, звезде).
Османској архитектури: Камени градови Берат и Ђирокастра, са вишеспратним кућама које имају дрвене балконе (чатма) и занатски резбарена врата, представљају врхунац балканске стамбене градње.

Албанска књижевност је еволуирала од епских циклуса о Скендербегу и планинских лаута (Lahuta e Malcis Ђерђа Фиште) до алегоријског реализма Исмаила Кадареа (1936–2024), који је кроз своја дела критиковао стаљинистичку изолацију режима Енвера Хоџе. Визуелна уметност је дуго била под византијским утицајем кроз иконопис, док је у 20. веку доминирао социјалистички реализам пре него што се у 2025. години окренула апстракцији и критици корупције. Посебно место заузима изополифонија, традиционално вишегласно певање са југа Албаније које се налази на УНЕСКО-вој листи нематеријалног наслеђа. Данас, глобалну популарност уживају уметници албанског порекла попут Дуе Липе, који модерне жанрове спајају са етничким мотивама.

МЕЂУЕТНИЧКИ ОДНОСИ И КОНТРОВЕРЗЕ

Концепт „Велике Албаније” представља иредентистичку визију уједињења свих територија са албанском већином на Балкану у једну државу, обухватајући делове Косова, Северне Македоније, Црне Горе, Србије и Грчке. Ова идеја је први пут остварена током Другог светског рата под италијанским фашистичким протекторатом (1941–1944). Иако званична Тирана наглашава ЕУ интеграције, анкете из 2021. године показују да 79% Албанаца у Албанији подржава унију са Косовом, док подршка за шире територијалне претензије у Грчкој или Северној Македонији пада испод 40%. Дипломатске тензије су додатно заоштрене у јулу 2025. године када је албанско Министарство одбране објавило мапу која укључује грчке области у „Националну Албанију”, што су Атина и Скопље осудили као опасан иредентизам који угрожава регионалну стабилност. Косово представља централну тачку албанско-српског спора, где се сукобљавају српска историјска права на „колевку државности” и албанске тврдње о илирској аутохтоности и демографској већини. Срби указују на то да су током османске ере Албанци масовно насељавани на Косово, што је довело до смањења српске популације, која се након Другог светског рата додатно преполовила. Након дефакто укидања аутономије Косова 1989. године од стране Слободана Милошевића, уследио је успон ОВК, што је кулминирало ратом 1998–1999. и НАТО интервенцијом. Иако је Косово прогласило независност 2008. године, Србија га и даље сматра својом јужном покрајином, а тензије су и даље високе, што потврђују сукоби у Звечану (2023) и оружани инцидент у Бањској. Тензије са Грчком фокусиране су на права грчке мањине у Албанији („Северни Епир”) и имовинска питања Чама (албанске групе протеране из Грчке након Другог светског рата). Хапшење градоначелника Химаре Фредија Белерија 2023. године Атина је протумачила као политички прогон грчке мањине. С друге стране, у Северној Македонији албанска заједница чини око 25% становништва. Након краткотрајног грађанског рата 2001. године, Охридским споразумом Албанци су добили значајна права и статус конститутивног народа. Међутим, македонска јавност често посматра захтеве за даљом децентрализацијом као прикривени сепаратизам, подсећајући да су масовније албанске миграције у ове крајеве документоване тек у османском периоду 19. века. Албанске криминалне мреже, организоване око породичних кланова и вођене традиционалним кодом Кануна, постале су једне од најмоћнијих у Европи, посебно у трговини кокаином. Према подацима ЕУРОПОЛ-а, албански синдикати доминирају увозом дроге из Јужне Америке преко лука у Шпанији и Холандији, често сарађујући са италијанском мафијом Ндрангета. Ове групе су такође дубоко умешане у кријумчарење људи, чинећи значајан део починилаца у Великој Британији. Институционална слабост Албаније након пада комунизма и корупција омогућили су овим мрежама да се пренесу и у дијаспору, где се и данас бележе случајеви крвне освете и клановских обрачуна, чак и у градовима попут Њујорка и Лондона.