Сукоб егзистенцијализма и марксизма: разлаз са Сартром
Интелектуални пут вијетнамског филозофа Тран Дук Таоа обележен је преломним, али неуспешним дијалогом са Жаном-Полом Сартром, који је довео до његовог коначног раскида са француском филозофском сценом. Између 1949. и 1950. године, Тао и Сартр су покушали да помире марксизам и егзистенцијализам, али су њихови разговори пропали због дубоких неслагања и међусобних оптужби. Док је Сартр сматрао да марксизму недостаје озбиљна филозофска основа о људској природи, Тао је веровао да Сартр не увиђа суштинску тежину марксистичке мисли и њену моћ да демистификује друштвене односе. Овај сукоб није био само теоријски већ и дубоко политички, јер је Тао почео да увиђа како француски интелектуалци бирају сопствени комфор унутар буржоаског система уместо бескомпромисне подршке револуционарном комунизму, што га је на крају натерало да напусти Париз и врати се у Вијетнам.
Од Хусерлове феноменологије до историјског материјализма
Тао је у Француску стигао као бриљантан студент и убрзо постао један од најважнијих тумача Едмунда Хусерла, истражујући феноменологију као систем који обећава одговоре на фундаментална питања људског постојања. Међутим, током четрдесетих година прошлог века, његов поглед се радикално променио под утицајем политичких дешавања и борбе за независност Вијетнама. Закључио је да је Хусерлов приступ неадекватан јер не може правилно да објасни историју и природни развој човека, те се окренуо ортодоксном марксизму. За Таоа, објективност коју тражимо у искуству заправо је производ биолошких и историјских услова, а не апстрактна свест, због чега је феноменологију сматрао падом у солипсизам који појединца поставља у центар универзума, занемарујући реалне материјалне снаге које обликују наше мисли.
Први теоретичар колонијалног јаза и појам издаје
Један од најзначајнијих Таоових доприноса јесте његова анализа дубоког неспоразума између колонизатора и колонизованих, што је касније снажно утицало на Франца Фанона. У својим есејима, Тао је објаснио како универзални идеали попут "слободе" или "прогреса" имају потпуно различита значења за две сукобљене стране: за Французе је то напредак унутар њиховог система, док је за Вијетнамце то ослобођење од истог. Посебно је био оштар према концепту "издаје", тврдећи да за колонизованог интелектуалца право издајство представља прихватање привилегија које нуди окупатор, док је отпор једини частан пут. Тао је тако постао први филозоф који је демистификовао језик западног империјализма, указујући на то да он почива на системском брисању идентитета и права покорених народа.
Главна дела и филозофско наслеђе у Француској
Његова најпознатија књига, "Феноменологија и дијалектички материјализам" из 1951. године, остаје кључно дело које је обликовало читаву генерацију француских мислилаца попут Дериде и Лиотара. У овом делу, Тао аргументује да феноменологија неминовно подрива саму себе и да је једини излаз из њених противречности прихватање марксистичке дијалектике. Он је покушао да пружи свеобухватно материјалистичко становиште о људском стању, обухватајући еволуцију врсте, развој дечје психологије и путању цивилизације. Иако је други део књиге понекад критикован због наивног материјализма који занемарује чуда свести, целина дела представља амбициозан покушај да се марксизам представи не само као политичка агенда, већ као дубока онтологија која објашњава саму суштину бића.
Трагичан повратак у домовину и крај живота
Повратак у Вијетнам 1951. године означио је почетак Таоовог личног и интелектуалног страдања под репресивним комунистичким режимом којем је посветио свој живот. Иако је био одан револуцији, његово учешће у покрету за интелектуалну слободу довело је до тога да буде прогоњен, присиљен на јавно самокритиковање и послат на преваспитавање на фарму, где је деценијама живео у сиромаштву. Када се коначно вратио у Париз 1991. године, кратко пре своје смрти, деловао је као дух из неког другог времена, оставивши иза себе хиљаде страница необјављених рукописа. Тран Дук Тао остаје трагична фигура која је одбила да раздвоји филозофско од политичког и личног, подсећајући нас својим животом на цену коју плаћају они који доследно траже одговоре на најтежа питања о људској природи и друштвеној правди.
0 Коментари