Обележавање Рамазана и припреме за предстојећи празник Ид ал-Фитр (Рамазански бајрам) у Либану ове године протичу у знаку незапамћене хуманитарне катастрофе и масовног расељавања. Након што се Хезболах директно укључио у шири сукоб са Ираном испаљивањем ракета на Израел, уследило је жестоко бомбардовање јужног Либана и предграђа Бејрута, што је приморало више од милион људи да напусте своје домове. Уместо традиционалне куповине нове одеће, меса и слаткиша, породице попут Лилијан Џаман сада преживљавају у школама претвореним у склоништа у Сидону, суочене са чињеницом да је радост празника потпуно устукнула пред страхом и неизвесношћу.
Трагедија је додатно наглашена чињеницом да је ово за многе Либанце већ друго или треће расељавање у кратком временском периоду. Многа деца су рођена током претходних таласа борби који су привремено обустављени примирјем у новембру 2024. године, али су израелски удари настављени под изговором спречавања обнове Хезболахових капацитета. Карл Скау из Светског програма за храну (WFP) истиче да су људи потпуно исцрпљени и да се нису опоравили ни од претходне кризе, док истовремено донаторска средства пристижу знатно спорије него раније због других глобалних приоритета.
Услови у склоништима су изузетно тешки, што многим верницима онемогућава чак и основне верске праксе попут поста и молитве. Лилијан Џаман признаје да је морала да прекине пост због огромног стреса и исцрпљености, надајући се да ће пропуштене дане надокнадити када се једном врати кући. Док су некадашње рамазанске вечери биле испуњене дружењем са комшијама уз кафу након ифтара, садашња стварност су препуни школски ходници и спавање у аутомобилима. Деца, која не разумеју сложеност рата, и даље траже слаткише и прославу, на шта им родитељи са сузама у очима одговарају да новца и радости једноставно нема.
Упркос безнађу, волонтери и локални предузетници покушавају да унесу бар трун бајрамског духа међу расељене. Власница једног фризерског салона у Сидону поклања шишање деци из склоништа као „морални дар”, покушавајући да им измами осмех на лица, иако су тензије међу одраслима на врхунцу. Међународни комитет за спасавање (IRC) дистрибуира душеке, ћебад и бојанке за најмлађе, али потребе далеко превазилазе тренутне капацитете. Слике људи који спавају у блату под шаторима који прокишњавају током олуја осликавају суровост „епицентра хуманитарног колапса” у који се Либан претворио.
У школама у Бејруту, неке породице су ипак покушале да рекреирају празничну атмосферу украшавајући учионице и постављајући мале плинске решое за припрему скромних оброка добијених од хуманитарних организација. Ипак, празнина је неизбежна јер су проширене породице, које су се традиционално окупљале за Ид ал-Фитр, сада расуте на све стране. За жене попут Асмахан Талеб и Набиле Хиџази, прави Бајрам ће наступити тек када се врате на своју земљу. До тада, њихова једина молитва је престанак рата и успостављање трајног мира који би им омогућио да поново живе своје животе достојанствено, ван зидова избегличких склоништа.