Религија у Андори

Главни и највећи град: Андора ла Веља

Званични језик: каталонски 44,1%, Значајан језик: шпански 40,3%, Други језици: португалски 13,5%, француски 10%, енглески 3% и остали 6,8% 

Етничке групе (2024): 34,3% Шпанци, 32,1% Андорци, 10% Португалци, 5,6% Французи и 18% остали

Влада: унитарна парламентарна диархијска уставна кнежевина

Становништво (процена за 2025): 88.941

Римокатолицизам је доминантна религија у Андори којој припада око 90% од укупно 80.000 становника, а његов привилегован положај је уставно утемељен кроз јединствен политички систем у којем бискуп од Урђела служи као један од два ко-принца државе, што је аранжман који датира још из средњовековних паката са француском државом. Иако Устав из 1993. године гарантује пуну слободу вероисповести и забрањује дискриминацију, он изричито признаје „пун правни капацитет” Католичке цркве и чува њене традиционалне везе са државом, што укључује јавно вршење обреда и ограничену финансијску подршку за одржавање верске баштине. Мањинске заједнице, попут муслимана којих има око 2.000, протестаната, православаца и Јевреја, чине мање од 10% становништва и делују у оквиру општих закона о удружењима без директног државног финансирања, док католички празници остају национални празници који обликују друштвене норме ове микродржаве смештене између Шпаније и Француске. Упркос јасном католичком идентитету, Андора прати шире европске трендове секуларизације уз генерално поштовање међурелигијских односа, мада се мањинске групе и даље суочавају са практичним изазовима попут ограничења верских симбола у школама и специфичних питања везаних за погребне праксе.

Демографија и тренутна пракса

Римокатолицизам је статистички доминантан у Андори са око 90% становништва (приближно 72.000 људи од укупно 80.000 становника), што је потврђено и у проценама ЦИА-е из 2020. године које наводе 89,5% хришћана, 8,8% припадника других религија и 1,7% нерелигиозних. Мањинске групе су веома мале и углавном потичу из имигрантских кругова: муслиманска заједница, већином северноафричког порекла, броји око 2.000 верника (2,5%), док протестанти, православци, Јевреји и хиндуисти појединачно чине мање од 1% становништва. Иако анкете попут „World Values Survey” указују на нижи ниво личног идентификовања (око 64% католика), јаз између номиналне припадности и активне праксе не угрожава уставну премоћ Католичке цркве у овој држави.

Свакодневни верски живот у Андори дубоко је испреплетен са државним идентитетом кроз редовне мисе у свих седам парохија и прославе државних празника попут Велике Госпојине и Дана Богородице од Меричеља, заштитнице земље, чије светилиште представља центар верског и грађанског окупљања. Католички утицај је формализован и кроз образовни систем где држава финансира обавезну верску наставу, док преко 30 романичких цркава из периода од 11. до 13. века служе као трајни архитектонски симболи вере интегрисани у пејзаж. Иако активна посећеност црквама опада у складу са европским трендовима, католицизам опстаје као примарни културни оквир кроз обреде прелаза — крштења, венчања и сахране — док мањинске групе функционишу кроз општа удружења без званичног верског статуса.

Историјски развој

Хришћанство је у долине Андоре стигло током визиготске ере након пада Рима 476. године, а учврстило се након званичног преласка Визигота на никејско православље 589. године под краљем Рекаредом I. Темељи црквене организације постављени су у 9. веку, када су према предању долине додељене бискупији од Урђела као одбрамбена зона против муслиманских упада, што је омогућило бискупима да постепено стекну феудална и духовна права над парохијама. Врхунац ове консолидације догодио се током 11. и 12. века изградњом преко 30 романичких цркава које су постале центри литургијског и заједничког живота, што је на крају довело до чувеног споразума из 1278. године којим је формализован дуални суверенитет и сувладарска власт бискупа.

Током модерне ере, Андора је дуго задржала своју средњовековну структуру без писаног устава све до 1993. године, када је усвојен највиши правни акт који је означио прелазак у парламентарну демократију уз очување историјске улоге Католичке цркве. Иако Члан 11 гарантује слободу вероисповести и савести за све грађане, он изричито признаје „пун правни капацитет” Римокатоличке цркве и дефинише односе специјалне сарадње са државом у складу са андорском традицијом. Овакав оквир омогућава Цркви да задржи институционалне привилегије, попут финансирања верске наставе и пореских олакшица, док бискуп од Урђела и даље врши функцију једног од два ко-принца, балансирајући вековну традицију са савременим верским плурализмом.

Доминантна вера: римокатолицизам

Институционална структура Андоре специфична је по томе што Римокатоличка црква нема сопствену локалну бискупију, већ потпада под јурисдикцију шпанске бискупије од Урђела. Бискуп од Урђела по службеној дужности обавља функцију једног од два ко-принца Андоре, што му даје улогу шефа државе коју дели са председником Француске. Иако је његова моћ након устава из 1993. године постала претежно церемонијална, он и даље има право вета на одређене међународне споразуме и задржава право да именује свог личног представника, чиме Црква задржава директан канал утицаја на највишем нивоу власти, нарочито у питањима која се тичу традиционалних вредности.

Овај привилегован положај кодификован је бројним споразумима, укључујући билатерални договор са Светом столицом из 2008. године, који гарантује Цркви пуну правну способност и обавезу државе да финансира католичку верску наставу у јавним школама. И док друге верске заједнице, попут муслиманске или јеврејске, функционишу као културна удружења без званичног верског статуса, Католичка црква ужива пореске олакшице и субвенције за своје образовне и социјалне установе. Друштвени утицај Цркве огледа се у чињеници да су католички празници истовремено и државни, док се њен морални ауторитет често користи за супротстављање биоетичким реформама, чиме се Андора позиционира као држава која успешно балансира између средњовековне теолошке традиције и савременог европског парламентаризма.

Мањинске религије и имиграција

Иако је Андора претежно католичка земља, верски пејзаж ове државе карактерише постојање малих али постојаних заједница протестаната, муслимана и Јевреја које углавном потичу из имиграционих таласа. Протестанти чине око 0,3% до 1% становништва, што представља групу од неколико стотина верника (укључујући англиканце, евангелисте и Јеховине сведоке), док муслиманска заједница, која броји око 2.000 припадника већином из Северне Африке, чини највећу нехришћанску мањину (око 2,3%). Јеврејска заједница је веома мала и стабилна са око 75 чланова окупљених око свог културног центра, а занимљиво је да је крајем 2024. године именован и први стални рабин у земљи, што је дало нови замах овој заједници која корене вуче од мароканских породица досељених шездесетих година прошлог века.

Раст некатоличких заједница у Андори тече споро и диктат је искључиво економских миграција, будући да земља има око 80.000 становника од којих су скоро 50% страни држављани, углавном из Шпаније, Португала и Француске, али и из источне Европе што доприноси малом присуству православља (око 0,3–1,7%). Иако мањинске вере делују у оквиру закона о удружењима и немају право на државно финансирање нити на изградњу наменских верских објеката попут џамија или синагога без посебних одобрења, оне бележе благи пораст услед спајања породица и доласка нове радне снаге. Овај верски плурализам развија се дискретно и без већих друштвених тензија, упркос томе што Католичка црква задржава своју уставну премоћ и снажан утицај на друштвене норме и државне церемоније.

Правни оквир и слобода вероисповести

Устав Кнежевине Андоре из 1993. године успоставља оквир верских слобода гарантујући грађанима право на сопствене идеје и вероисповест, уз изричиту забрану присиљавања на изјашњавање о убеђењима или кажњавања због њих. Истовремено, Члан 11 признаје „пун правни капацитет” Римокатоличке цркве и дефинише њен однос са државом као специјалну сарадњу засновану на традицији, што се директно рефлектује кроз институцију ко-принца коју обавља бискуп од Урђела. Оваква структура омогућава Цркви одређене повластице, али и обавезује државу да штити добровољност верског учешћа и спречава сваки вид дискриминације на верској основи.

У пракси, верске слободе су подложне законским ограничењима зарад јавне безбедности и морала, што је довело до усвајања измена Закона о образовању 2022. године којим је забрањено ношење упадљивих верских симбола, попут хиџаба, кипа или великих крстова, у јавним школама. Док Католичка црква ужива директну државну подршку, некатоличке заједнице немају формални статус верских ентитета и морају се регистровати као културна удружења како би поседовале имовину или добиле ограничену помоћ. Иако се у 2026. години настављају разговори о успостављању мултиконфесионалних гробаља за муслиманску и јеврејску заједницу, мањинске групе и даље остају без званичних верских објеката и државних субвенција какве су доступне католичкој већини.

Контроверзе и дебате

Андора задржава једну од најстрожих забрана абортуса у Европи, која је према Кривичном законику кажњива затвором чак и у случајевима када је угрожен живот мајке, што рефлектује дубок утицај католичке доктрине на државно уређење. Међутим, почетком 2026. године ситуација се налази у преломној тачки након што је влада премијера Ксавијера Еспота, у сарадњи са Ватиканом, покренула нацрт закона о декриминализацији који предвиђа укидање казни за жене, али уз задржавање забране вршења захвата на територији Андоре. Овај специфичан компромис омогућава да закон потпише само француски ко-принац (Емануел Макрон), чиме се заобилази морална дилема бискупа од Урђела и спречава потенцијална уставна криза или његова абдикација, што је био сценарио којим је претио претходни бискуп.

Питање слободе говора и секуларне критике додатно компликује Члан 339 Кривичног законика, који предвиђа затворске казне или високе новчане глобе за јавно вређање верских догми, обреда или светих објеката. Иако међународне организације за људска права критикују овај закон као анахронизам који штити верске сензибилитете на рачун слободе изражавања, у Андори последњих деценија није било забележених кривичних гоњења по овом основу. Ипак, само постојање овог члана, уз уставно признање „специјалне сарадње” са Католичком црквом, ствара амбијент у којем секуларни гласови често остају на маргини друштвеног и политичког дијалога.

Највећи практични изазов за некатоличке вернике остаје немогућност изградње званичних верских објеката, због чега муслиманска и јеврејска заједница своје обреде врше у изнајмљеним приватним просторима или културним центрима. Додатни проблем представља непостојање некатоличких гробаља, што приморава вернике да своје покојнике сахрањују у суседној Шпанији или Француској. Иако су у јануару 2026. године преговори о додели парцеле у Ескалдесу за мултиконфесионално гробље ушли у завршну фазу, некатоличке групе и даље немају званични верски статус и државне субвенције, већ функционишу искључиво као културна удружења, што ограничава њихов институционални развој у овом изразито католичком друштву.

Друштвени утицај и будући трендови

Католицизам представља темељ националног идентитета Андоре још од 9. века, када је бискуп од Урђела постао један од ко-принчева, чиме је верни ауторитет трајно уткан у државни суверенитет. Чак и данас, овај јединствени систем дијархије (сувладарства) издваја Андору као државу у којој је вера неодвојива од политичког континуитета и културног наслеђа. Централно место у колективној свести заузима култ Богородице од Меричеља (Our Lady of Meritxell), чији се празник 8. септембра слави као национални дан, симболизујући отпорност и јединство народа кроз векове. Око 90% становништва (приближно 72.000 људи) номинално припада Католичкој цркви, а њен утицај је свеприсутан – од државног финансирања верске наставе до верских обреда који прате све значајне државне церемоније.

Ипак, савремени изазови попут секуларизације и миграција суптилно мењају овај хомогени пејзаж, при чему се јавља све већи јаз између статистичке припадности и стварне верске праксе, слично остатку Европе. Иако имиграција, која чини око 50% становништва, углавном долази из католичких земаља попут Шпаније и Португала, новији приливи су унели верску разноликост кроз муслиманску заједницу (између 1.000 и 2.000 верника) и мање групе православаца, Јевреја и хиндуиста. Ове промене подстичу дебате о потреби за већим признавањем мањинских права, као што је изградња гробља и наменских молитвених простора, док Андора истовремено настоји да очува свој традиционални католички етос који јој пружа осећај заједништва и аутономије у срцу Пиринеја.